Timor mortis, Slobodan Selenić
Nije me sa krovne terase oterao ni drugi oblak nemačkih aviona koji se nadneo nad Beograd negde posle jedanaest časova. Gotovo ravnodušno slušam i gledam štuke koje se obrušavaju na ranjeni grad. I ne pomišljam da se sklanjam, poučen Starčevim iskustvom da nema smrti bez suđena dana. Tek pošto je vrisak na nebu i zemlji utihnuo, sakupih hrabrost da se vratim u stan. Na ulicu, međutim, nisam ni pomišljao da izađem. Bojao sam se da stanem oči u oči sa razvaljenim i ispražnjenim Beogradom. Za razliku od pustolovnog Rastinjaka koji žudi za sudarom sa bleštavim Parizom, ja sam razrovani Beograd samo zamišljao. Stalno. Kuće koje sam voleo. One u kojima nikoga nisam znao, i one u kojima su živeli rođaci i poznanici. Prijatelja nisam imao. I nemam. Rođeni inokosac. Najčešće, ipak, zamišljao sam vaznesenjsko sklonište i poslednje časove mojih roditelja. Ni njih više nemam. Sam u mraku trpezarije, široko otvorenih očiju na kanabetu, provedoh dve noći polubudan, sneno siguran da ležim u grobnici iz koje ne smem izaći, u grad mračniji od moje rake.
