Noćna diližansa, Konstantin Georgijevič Paustovski

     - A sada bismo mi želele da znamo kakav ste vi čovek? Jer mi ne umemo da vidimo u mraku?

     - Ja sam pesnik-lutalica - odgovorio je Andersen. - Ja sam mlad. Imam gustu, talasastu kosu i preplanulo lice. Moje plave oči se skoro neprestano smeju zato što sam bezbrižan i još uvek nisam ni u koga zaljubljen. Moj jedini posao je da pravim ljudima male poklone i činim neozbiljne stvari samo da bih obradovao svoje bližnje.

     - Koje, na primer? - upita Elena Gvičioli.

     - Šta da vam pričam? Prošlog leta sam bio u Jitlandu kod mog poznanika šumara. Jednom sam šetao po šumi i izbio na poljanu gde je raslo mnogo pečurki. Istog dana sam se vratio na tu poljanu i pod svaku pečurku sakrio bombonu u srebrnom omotu, ili urmu, ili buketić veštačkog cveća, ili naprstak i svilenu mašnu. Idućeg jutra sam pošao u šumu sa šumarevom ćerkom. Imala je sedam godina. I eto, ona je pod svakom pečurkom nalazila te neobične stvarčice. Samo urme nije bilo. Sigurno je ukrala neka vrana. Da ste samo videli kako su ushićeno gorele devojčicine oči. Ubedio sam je da su sve te stvari sakrili patuljci.

     - Prevarili ste nevino biće - rekao je sveštenik s negodovanjem. - To je veliki greh!

     - Ne, to nije bila prevara. Ona će da zapamti taj događaj za ceo život. I uveravam vas, njeno srce neće tako lako da otvrdne kao onima koji nisu doživeli tu bajku. Osim toga, napominjem vam, vaša svetosti, da nisam navikao da slušam netražene pridike.