Na zapadu ništa novo, Erih Marija Remark

     Mirno je ležao neko vreme. A onda reče:

     - Možeš Mileru poneti moje čizme.

     Klimnuh glavom razmišljajući šta bih mogao reći da ga ohrabrim. Usne su mu zbrisane, usta uvećana, zubi istureni kao da su od krede. Meso se rastvara, čelo je ispupčeno, jagodice štrče. Kostur se probija. Oči mu već upadaju. Za nekoliko časova biće svršeno.

     Nije on prvi koga tako vidim; ali mi smo zajedno odrasli, a onda je to drukčije. Od njega sam prepisivao zadatke. U školi je nosio većinom smeđe odelo s pojasom, koje je bilo na rukavima izlizano. I bio je među nama jedini koji je umeo na vratilu da napravi veliki obrtaj; kosa mu je tada kao svila letela po licu. Kantorek se zbog toga ponosio njime. Ali cigarete nije podnosio. Koža mu je bila vrlo bela, imao je nečeg od devojke.

     Gledam svoje čizme. Velike su i glomazne, pantalone u njih ugurane; kad čovek ustane, debeo i snažan izgleda u tim olucima. Ali kad odemo na kupanje i svučemo se, odjednom su nam noge opet tanke i ramena uzana. Onda više nismo vojnici, već skoro dečaci, i ne bi čovek verovao da možemo ranac da prtimo. Čudan je to trenutak kad smo goli - onda smo civili, i tako se skoro i osećamo.

     Franc Kemerih je na kupanju izgledao malen i slab kao dete. A sada leži ovde, zašto li? Trebalo bi ceo svet provesti pored ove postelje i reći: Ovo je Franc Kemerih, ima devetnaest i po godina, neće da umre. Ne dajte da umre!

     Moje se misli brkaju. Ovaj vazduh, pun karbola i gnjileži, zaptiva pluća, guši kao teška kaša.

     Smrkava se. Kemerihovo lice bledi, ističe se na jastuku i tako je bledo da sija. Usta mu se polako miču. Primakoh mu se. On prošapta:

     - Ako nađete moj sat, pošaljite ga kući.

     Ne rekoh ništa. Nema više smisla. Ne mogu ga ubediti. Bedno se osećam zbog bespomoćnosti. To čelo s upalim slepoočnicama, ta usta koja su samo još vilica, taj šiljasti nos! I kod kuće ona uplakana debela žena kojoj moram da pišem. Samo da sam već poslao to pismo.

     Bolnički pomoćnici prolaze s bocama i kofama. Jedan priđe, baci na Kemeriha ispitivački pogled, pa se udalji. Vidi se da čeka, verovatno mu treba postelja.

     Primakoh se uz Franca i govorim kao da to može da ga spase.

     - Možda će te smestiti u oporavilište na Manastirskom brdu, Franc, među vilama. Tamo ćeš moći da vidiš preko polja sve do ona dva drveta na horizontu. Sada kad žito zri najlepše je vreme, polja u suncu izgledaju kao sedef. Pa aleja jablanova kod Manastirskog potoka gde smo zecove lovili! Moći ćeš opet sebi da napraviš akvarijum i da gajiš ribe, moći ćeš da izlaziš a nikog da ne pitaš, pa čak i na klaviru da sviraš ako hoćeš.

     Nagnuh se nad njegovo lice koje u senci leži. Još diše, tiho. Lice mu je mokro, on plače. Lepo sam zabrljao svojim glupim brbljanjem!

     - Ali, Franc - obuhvatim njegova ramena, prislanjam svoje lice uz njegovo. - Hoćeš li sad da spavaš?

     Ne odgovara. Suze mu teku niz obraze. Hteo bih da ih obrišem ali moja maramica je suviše prljava.

     Prođe jedan čas. Sedim napregnuto i posmatram svaki njegov izraz, ne bi li možda hteo još nešto da kaže. Kad bi bar hteo da zine i viče! Ali on samo plače, u stranu nagnute glave. Ne govori o svojoj majci, ni o svojim sestrama i braći, ništa ne kazuje, valjda je to već iza njega; sada je sam sa svojim malim devetnaestogodišnjim životom, i plače jer ga ovaj napušta.

     Ovo je najsmeteniji i najtužniji rastanak kojisam ikada video, mada je i kod Tjadena bilo gadno: bio je kao medved jak momak, a urlikao je za svojom majkom, i prestrašen, iskolačenih očiju, bajonetom je lekaru branio pristup krevetu, sve dok se nije skljokao.

     Odjednom Kemerih zastenja i poče da krklja.

     Skočih i izleteh spotičući se i pitajući:

     - Gde je lekar? Gde je lekar?

     Kada ugledah beli mantil, čvrsto ga uhvatim.

     - Dođite brzo, inače umreće Franc Kemerih.