Smrt i njeni hirovi, Žoze Saramago

Pažnja, onda,ovoj lekciji iz morala. Bila jednom, u drevnoj zemlji priča, jedna porodica u kojoj beše jedan otac, jedna mati, jedan deda koji je bio očev otac i ono već pomenuto dete od osam godina, dečačić. Dakle, dogodilo se da je deda imao već mnogo godina, zbog čega su mu se tresle ruke i ispadala mu hrana iz usta dok bi sedeli za stolom, što je izazivalo veliko razdraženost kod sina i snaje koji su mu stalno govorili da pripazi na to što radi, ali siroti starac, koliko god to želeo, nije uspevao da obuzda tremor, još teže kad bi ga grdili, i ishod je bio takav da je stalno prljao stolnjak ili ispuštao hranu na pod, da ne govorimo o salveti koju su mu vezivali oko vrata i koju je trebalo menjati tri puta dnevno, za ručkom, za večerom i za kasnim obedom. Tako su stajale stvari bez ikakvih izgleda da se poprave, kada je sin odlučio da okonča neprijatnu situaciju. Pojavio se u kući sa jednom posudom od drveta i rekao ocu, Od danas počinješ da jedeš iz ovoga, sedi na kućni prag jer je tamo lakše počistiti i onda tvoja snaja neće morati da brine zbog tolikih stolnjaka i prljavih salveta. I bilo je tako. Ručak, večera i obed pred počinak, starac sedi sam na kućnom pragu prinoseći hranu ustima onako kako može, polovina mu ispada usput, a jedan deo druge polovine sliva mu se niz bradu, tako da nije preostajalo mnogo toga što mu najzad prođe niz ono što narod naziva kanalom supe. Čini se da unuku nije smetalo što su ružno postupali prema dedi, gledao ga je, zatim bi pogledao u oca i u majku i nastavljao da jede kao da nema ništa sa ovim slučajem. Sve dok jednog popodneva, kad se vratio s posla, otac nije ugledao sina kako obrađuje nožem jedan komad drveta, i pretpostavio je, kao što je bilo normalno i uobičajeno u tim davnim vremenima, da je sopstvenim rukama pravio sebi igračku. Sledećeg dana, međutim, shvatio je da se nije radilo o kolima, bar se nije videlo mesto na kome bi mu se mogli uglaviti točkovi, i zatim pitao, Šta to radiš. Dečak se pravio da nije čuo i nastavio da izdubljuje drvo vrhom noža, to se dogodilo u vreme kada su roditelji bili manje plašljivi i nisu trčali da istrgnu iz ruku dece to oruđe toliko korisno za izradu igračaka. Nisi čuo, šta radiš sa tim drvetom, ponovo je otac pitao, a sin, ne podižući pogled sa onoga što je radio, odgovori, Pravim posudu za svog oca kada ostari i kada mu se budu tresle ruke, kada ga pošalju da jede na kućni prag, kao što su učinili mom dedi. Behu to reči svete. Spao je veo sa očiju oca, ugledao je istinu i njeno svetlo, i istog trenutka otišao da traži oprost svoga roditelja i kada je došlo vreme za večeru, svojim mu je rukama pomogao da sedne na stolicu, sopstvenim rukama mu je nežno brisao bradu jer je to još uvek mogao dok njegov voljeni otac više nije.