Return of the She-King

     - Bio sam vrlo mali kada sam ugrizen. Moji roditelji su sve pokušali, ali u to vreme nije bilo leka. Napitak koji mi je profesor Snejp spravljao je skorašnje otkriće. Daje mi sigurnost, znate. Dok god ga uzimam u sedmici pre punog meseca, uspevam da sačuvam razum čak i kada se preobrazim... U stanju sam da se šćućurim u svojoj kancelariji, kao posve bezopasan vuk, i da sačekam da se mesec ponovo smanji...

     - Međutim, pre no što je pronađen napitak protiv vukodlaka, svakog meseca bih postajao potpuni monstrum. Izgledalo je nemoguće da ću moći da pohađam Hogvorts. Drugi roditelji ne bi želeli da im deca budu u mom društvu.

     - Ali, tada je Dambldor postao direktor, a on je imao razumevanja. Rekao je da dok god se držim mera predostrožnosti, nema razloga da ne pohađam školu... - Lupin uzdahnu, i pogleda pravo u Harija. - Rekao sam ti, pre više meseci, da je Mlatarajuća vrba zasađena one godine kada sam ja došao na Hogvorts. Istina je zapravo da je zasađena baš zbog toga što sam ja došao na Hogvorts. Ova koliba - Lupin pogleda sažaljivo po sobi - i tunel koji vodi do nje... napravljeni su radi mene. Jednom mesečno mene su tajno sprovodili iz zamka na ovo mesto, da se tu preobrazim. Na ulazu u tunel zasađeno je drvo kako bi sprečilo svakog drugog da stigne do mene u trenucima kada sam postajao opasan.

     Hari nije mogao da shvati čemu ova priča, ali je ipak pomno slušao. Ništa osim Skobersovog preplašenog skičanja nije remetilo tišinu u kojoj je odzvanjao Lupinov glas.

     - Moji preobražaji tih dana bili su... bili su užasni. Bilo je vrlo bolno pretvoriti se u vukodlaka. Pošto sam bio odvojen od ljudskih bića koje bih mogao da ugrizem, ja sam grizao i grebao sebe samog. Stanovnici sela čuli bi te urlike i buku, i mislili su da čuju neke jezive duhove. Dambldor je ohrabrivao te glasine... Čak i sada, kada u kući već godinama vladaju mir i tišina, seljani se ne usuđuju da joj priđu...

     - Uprkos mojim preobražajima, bio sam srećniji nego ikad ranije u životu. Po prvi put, imao sam prijatelje, tri velika prijatelja: Sirijusa Bleka... Pitera Petigrua... i naravno, tvog oca, Hari - Džejmsa Potera.

     - Mojim prijateljima nije moglo da promakne da jednom mesečno nestajem. Izmišljao sam najrazličitije izgovore. Pričao sam im da mi je majka bolesna, i da idem kući da je obilazim... Plašio sam se da bi me napustili u trenutku kada bi saznali ko sam. Ali naravno, oni su, kao i ti Hermiona, ubrzo sami otkrili istinu...

     - I uopšte me nisu napustili. Umesto toga, učinili su nešto što ne samo da mi je učinilo trenutke preobražaja podnošljivijim, već se pretvorilo u najlepše trenutke mog života. Postali su animagusi.

     - I moj tata? - upita Hari, zapanjen.

     - Da, i on - reče Lupin. - Trebalo im je gotovo tri godine da otkriju kako se to radi. Tvoj otac i Sirijus bili su najpametniji učenici u ovoj školi, na svu sreću, pošto preobražaj u animagusa može da krene i naopako... što je razlog zbog kojeg Ministarstvo strogo vodi računa o svima koji to pokušavaju. Piteru je bila potrebna pomoć koju je mogao da dobije od Džejmsa i Sirijusa. Najzad, kada su bili u petom razredu, uspelo im je da to izvedu. Svako je mogao da se preobražava u životinju po sopstvenoj volji.

     - Ali kako su vam time pomagali? - upita Hermiona, začuđena.

     - Nisu mogli da mi prave društvo u ljudskom obličju, pa su mi pravili društvo preobraženi u životinje - reče Lupin. - Vukodlak je opasan samo za ljude. Išunjali bi se iz zamka svakog meseca, krijući se ispod Džejmsovog nevidljivog ogrtača. Onda bi se pretvorili u životinje... Piter, kao najmanji, provukao bi se ispod razmahalih grana vrbe i dotakao bi čvor koji je čini nepokretnom. Zatim bi se svi spustili niz tunel i pridružili mi se. Pod njihovim uticajem, postajao sam manje opasan. Dok sam bio u njihovom društvu, mada mi je telo i dalje bilo vučje, duh je to bio sve manje.

     - Požuri, Remuse - progunđa Blek, koji je i dalje posmatrao Skobersa sa izrazom nezajažljive gladi.

     - Polako, upravo dolazim do toga, Sirijuse... pa, pred nama su se otvarale izuzetno uzbudljive mogućnosti, sada kada smo svi bili sposobni da se preobrazimo. Uskoro smo mogli noću da se iskradamo iz Vrišteće kolibe, i da tumaramo po školskom dvorištu i selu. Sirijus i Džejms preobrazili bi se u tako velike životinje, da bi bili u stanju da drže vukodlaka pod kontrolom. Sumnjam da je iko od učenika Hogvortsa ikada otkrio više stvari o Hogvortskom dvorištu i Hogsmidu, nego što smo mi tada... Tako smo i napravili Banditovu mapu, i potpisali je našim nadimcima. Sirijus je Šaponja Piter je Crvorep. Džejms je bio Rogonja.