Gospodar Prstenova: Družina prstena, Džon Ronald Ruel Tolkin
,,Meni ne treba nikakva mapa'', reče Gimli, koji je došao gore sa Legolasom, i zagledao se pred sebe sa nekom čudnom svetlošću u duboko usađenim očima. ,,Ovo je zemlja gde su naši očevi radili od starine, i mi smo iskovali lik ovih planina u mnogim radovima u metalu i kamenu, i u mnogim pesmama i pričama. One stoje visoke u našim snovima: Baraz, Zirak, Satur.''
,,Samo jednom ranije u životu ja sam ih video iz daljine na javi, ali znam i njih i njihova imena, jer ispod njih leži Kazad-dum, Patuljkop, koji je sada nazvan Crna Jama; Morija na vilovnjačkom jeziku. Onde su Barazinbar, Crvenrog, surovi Karadras; a iza njega Srebrozub i Glavoblak; Kelebdil Beli i Fanujdol Sivi, koje mi zovemo Zirakzigil i Bundušatur."
,,Tu se Maglene planine račvaju, a u njihovim račvama leži duboka senovita dolina koju mi ne možemo zaboraviti: Azanulbizar, Dimril Dol, koji Vilovnjaci zovu Nanduhirion.''
,,Upravo se prema Dimril Dolu i probijamo'', reče Gandalf. ,,Ako se uspnemo na prelaz zvan Kapija Crvenroga, ispod suprotne strane Karadrasa, sići ćemo Dimrilskim stepeništem u duboku dolinu Patuljaka. Tamo leži Jezero ogledala, i tamo reka Srebrotok izvire svojim lednim vrelima.''
,,Tamo je voda Keled-zarama'', reče Gimli, ,,i studeni izvori Kibil-nala. Moje srce dršće na pomisao da ću ih ja možda uskoro videti.''
,,Neka bi imao radost tog pogleda, moj dobri Patuljče'', reče Gandalf. ,,Ali šta god ti učinio, mi bar ne možemo ostati u toj dolini. Moramo ići niz Srebrotok, u one tajnovite šume, i tako do Velike reke, a onda...''
On zastade.
,,Da, a kuda onda?'', zapita Veseli.
,,Do kraja ovog putovanja - na kraju'', reče Gandalf. ,,Ne možemo gledati predaleko unapred. Budimo srećni što je prvi deo bezbedno okončan. Mislim da ćemo počinuti ovde ne samo danas nego i noćas. Neki zdrav vazduh je oko Dračnika. Mnogo zala mora da zadesi jednu zemlju pre no što ona potpuno zaboravi Vilovnjake, ako su oni tu jednom živeli.''
,,To je istina'', reče Legolas, ,,Ali Vilovnjaci iz ove zemlje bili su soja stranog nama od šumskog naroda, i drveće i trava ne sećaju ih se sada. Samo ja čujem kamenje kako ih oplakuje: duboko su nas ukopali, lepo su nas obradili, visoko nas nazidali ali su nestali. Oni su otišli. Oni su potražili Luke pre mnogo vremena.''
