Вишња на Ташмајдану, Синиша Павић

      Вишња!

      Још је све свеже.

      Собу сам уредио, и Воја није могао да не примети. Али ја сам му опет изгледао пијан. Загрлили смо се и честитали један другом Нову годину. Да зна како је мени почела! За кухињу је рекао да је треба фотографисати, па да и моја деца, кад буду сама кувала млеко, виде шта је некада њихов тата направио. То је збиља било страшно.

      Шетао сам по граду целе вечери. Хтео сам да загрлим цео свет. Рекао сам да ћу спавати, али сам ти слагао. Не могу. Срео сам Жижу у Косовској, звижди под прозором непознатих људи. Питам га коме звижди, он каже: никоме, онако сам звиждао. Трчали смо да се загрејемо, ушли у једну кафану да попијемо чај. У Мадеру. Још се није проветрила, са таваница су висиле траке и лампиони, на огледалу бојом нацртано прасе. Све у нереду. Чинило ми се да Жижа види, да свако мора видети како су ми набубреле усне, како су ми очи исцеђене. У ногама сам још осећао дамаре. Цело оно подне текло ми је у венама, био сам лак као перо. Жижа је причао о свом аутомобилу, хвалио се и био ми симпатичан. Обећао да нас вози. На Ташмајдану смо скидали рукама снег са борова и правили грудве. Грудвали се. Једну грану сам повукао јако и побегао, а Жижа остао у мећави. Дивни су ти борови.

      Јутрос сам устао рано и попео се на кровну терасу. Утиснуо у снег прве стопе. Хтео сам да са терасе видим твоју кућу, али није могло. Видео сам Дунав, студен, широк. И он се утиснуо у снег, исцртао бледе обале, увукао у јутарњу маглу на хоризонту.

      Захвалан сам ти за све што сада осећам. За ово дивно јутро, за то што си била сва мека од жеље, као да су ти се и кости размекшале, као да си дуго лежала у врућој води. Лено и тромо си ми се извијала у рукама и подавала као у сну. Била си лепа, усне су ти биле пуне крви, јако црвене, као рана, сјајне од даха. Изгледало је да ће сваког треба процурети, из нјих низ образ и браду црвена трака. Додирнуо сам их, и заиста, биле су лепљиве, топле. Цело лице ти се зажарило, на њему су се оцртавали трагови слатке муке. У твоје руке улила се невероватна снага, у тренуцима дивље и грчевите радости и уживања, када су се стезале у мале песнице, а међу прстима остајали комадићи мојих рамена и мишица, испуњени пријатним болом.

      Не могу знати шта си осећала у тим тренуцима. Можда само физичко задовољство? Мени је постало јасно да сам због тога рођен, да је то оно због чега сам проходао и проговорио, ишао у школу, учио, маштао. Увек сам осећао чежњу за овим тренуцима. Све ове године. Путујући кроз млако летње јутро, гледао сам сунце како израња из равнице као из мора. Хватале су ме гвоздене мреже мостова, па пуштале, простирале се ливаде са барама по којима плове изврнуте краве. Увек би ме тада дражило нешто у грудима, а нисам знао шта. Воз стоји на отвореној прузи, видим маглу над реком, чујем жабе. Мирише муљ, земља, трава напрашена росом. Чинило ми се да то пространство вуче, да ме привлаче планине згомилане на обзорју као тамни, тешки облаци. Тамо где се землја изненада распукне у кланац по чијем дну цури речица, лижући рањаво камење. Нисам знао смисао те чежње.

     Куца сат, опет се чује ветар. Чело ми је на хладном стаклу, потпуно црном. Не видим ништа на њему осим свога лика. Нервозни налети приносе уз стакло голе гране и опет их враћају у помрчину. Подсећају ме на онај слани ветар који на морској обали шуми у боровима као време. Волео сам да седим на стенама, док их таласи млате, да их посматрам како се помаљају из воде, износећи на себи дроњке поцепане пене. Желим да многа места поново видим, али с тобом. Да у подне слушамо зрикавце, уз ивицу тога сланог, густог мора, са мрљама сунца по шљунковитом дну, над којим клизе прозрачни набори, као дрхтаји, и плитко се коврџају на каменчићима, углачаним од сјаја и расипања светлости; сада бих, с тобом, осећао радост, а не мутну и неразумљиву чечњу у чупавим четинарским шумама, кроз чија се стабла залепи за око модра мрља језера; љубичаста, као да је у њему потопљена дубока и слатка туга. Чујем шуштање сувог лишћа под нашим ногама, док све дубље улазимо у шуму, испуњену тишином, и опет верујем у бога, као кад сам био дете. Као да на свету не би било ни ратова ни другог зла - кад би сваки човек имао своју Вишњу.

      ,,Лађа живота без оптерећења створеног радом постаће играчка свакога ветра.''