Riba je crvena, Gabrijel Garsija Markes

                                              Žal za starim liftovima

 

 

      U jednom filmu Luisa Bunjuela vidi se stravična epizoda u kojoj se kaluđerica, ne primetivši da na njenom spratu nema lifta, survava u ambis. U nekim novinama sam, opet, pročitao kako su dva majstora za opravku liftova nastradala jer se na njih, dok su radili na dnu otvora, neočekivano sručila kabina. Najstrašnija od svih priča je, ipak, ona koju sam čuo u Karakasu. Porodica koja je sama živela u kući na tri sprata otišla je na duži odmor i, kako u takvim prilikama uvek čini, isključila struju iz cele zgrade. Sa kućnom pomoćnicom, kojoj su poverili da se u njihovom odsustvu stara o kući, ukućani su se dogovorili da ne koristi lift već stepenice. U trenutku kada su domaćini napuštali kuću, pomoćnica se setila nečega što je zaboravila i požurila da se liftom vrati u stan. Isključenje struje zateklo je na pola puta, a da niko to nije primetio sve dok se vlasnici zgrade nisu posle tromesečnog odsustva vratili i u liftu zatekli samo skelet.

       Ulažem veliki trud da - ulazeći u lift - ne mislim na te i druge strašne priče. Jedno vreme mi je donosilo veliko smirenje otkriće da u modernim liftovima sve češće ima telefona kojim se, u slučaju nezgode, može zatražiti pomoć. Poverenje mi je, nažalost, splaslo kada je u jednoj prilici putnik u zaustavljenom liftu okrenuo brojčanik telefona, bez odgovora sa druge strane. Pokazalo se kasnije da je lice, koje je trebalo da bude kraj telefona, baš u trenutku kvara otišlo na ručak. Otada imam običaj da, pri ulasku u lift, kontrolišem da li radi alarm koji se aktivira pritiskom na crvenu dugmad. Savest mi nalaže da priznam kako u većini slučajeva nije bilo nikakvog reagovanja, iz čega sam zaključio da alarmi služe samo za umirenje putnika. Drugim rečima, ne dejstvuju u starnosti već samo u mašti putnika liftova koji to obično ne znaju jer su retko u prilici da pritiskaju dugmad za uzbunu. Jedan majstor u Meksiku mi je rekao da su službe za održavanje liftova obavezne da kontrolišu zvonce za alarm, ali da to obično ne čine. Osim toga, poverio je on, većina alarma je beskorisna, jer funkcioniše na električni pogon a na prste jedne ruke se mogu nabrojati razlozi za kvar liftova koji ne potiču od prekida dovoda električne energije. Alarmi se, prema tome, ne čuju iz istog razloga zbog čega se zaustavljaju liftovi. 

      Nema zbog toga nikakve sumnje da je samoća u zaustavljenom liftu jedna od najstrašnijih stvari koja vas može zadesiti, naročito ako patite od klaustrofobije.

      Čini se da su naši preci, koji su delovali tako strogo, imali mnogo čovečnije shvatanje života. Njina ni na pamet nije padalo da izmisle liftove kakvi se sada koriste, koji, drugim rečima, liče na blindirane posmrtne kovčege. Naše deke i bake su bili u potpunosti svesni da korišćenje liftova, ma koliko svakodnevno i uobičajeno, predstavlja ipak putovanje koje treba preduzimati sa osećanjem zadovoljstva i sreće. Zbog toga su konstruisali umetnička dela ne samo sa stanovišta tehnike već i fine stolarije, sa prozorčićima koji su služili ne samo za disanje već i za razgledanje unutrašnjeg pejzaža kuće. Putnici u liftu nisu se zbog toga penjali sa unezverenim i ukočenim pogledom u svetlo na tavanici kabine već sa blaženim pogledom na život oko sebe: zaljubljene na prvom spratu, staricu na drugom spratu koja je prekraćivala vreme posmatrajući putnike u liftu, ili detence na trećem spratu kako pozdravlja putnike mašući ručicom. Sve to je danas nestalo, ustupajući mesto zastrašujućim čeličnim kutijama, čija je jedina prednost - jer neku prednost moraju imati - što ljubavnici bez krova nad glavom mogu u slučaju hitne potrebe da pritisnu stop dok ih oni koji na lift čekaju u prizemlju za to vreme proklinju.