Colorless Tsukuru Tazaki and His Years of Pilgrimage - Jay Rubin, Philip Gabriel, Haruki Murakami

       Uh, odakle da počnem?

       Otišla sam u antikvarnu knjižaru sa ciljem da sebi uzmem Pekića ili Murakamija. Kako nisu imali ,,Kako upokojiti vampira'', zatražila sam im ovu jer mi je na listi već dve ili tri godine.

       Pre ,,Bezbojnog'', čitala sam ,,Norvešku šumu'' i ,,Južno od granice, zapadno od sunca'' i obema sam bila oduševljena, tako da sam i od ove knjige imala velika očekivanja. Uzimajući u obzir da je Šuma pisana 1987. a Bezbojni 2013., pala mi je na pamet mogućnost da je Murakami utanjio i da me možda neće kupiti a zapravo me je ščepao i držaće me dok ne pročitam sve što je napisao. 

       Pre no što iko počne da čita bilo koju od navedenih knjiga, trebalo bi da zna nešto o Murakamiju i stoga ću ga predstaviti onako kako ga ja vidim pre no što se vratim svojoj rođendanskoj korpi. Kroz sve tri knjige provlači se mrak prisutan u svačijem životu i o kojem retko ko od nas razmišlja. Non stop se javlja motiv nostalgije, priče se vrte oko davno izgubljenih prijatelja i ljubavi, natera vas da se zapitate šta radi prva osoba sa kojom ste se prvi put poljubili i da li je dobro; zatim vas obuzme tuga jer je niste videli godinama i počinjete da preispitujete i uviđate značaj svakog sitnog i naizgled beznačajnog poznanstva u svom životu. Stižete do kraja romana i shvatite da ste glavni lik sve vreme bili vi. Zatvorite treću njegovu knjigu i shvatite da ste posle svake nešto novo o sebi naučili. On se bavi majušnim pojedinostima i svoje likove detaljno izgrađuje. U svakom od njih stoji utkano nešto što ga čini drugačijim od svih likova iz kompletnog Murakamijevog stvaralavštva tako da se nikad nećete sresti sa istom osobom a u dosta njih ćete se naći.

       Što se tiče Bezbojnog Cukurua, naučio me je da ne prestajem da preispitujem sebe iako to često dovodi do same ivice. Naučio me je i da nastavim da preispitujem druge u cilju nalaženja potrebnih odgovora, mira i kako bih se od te ivice udaljila. Za kraj, učvrstio je moje mišljenje da je u redu lutati i ne obazirati se na one koji stoje dok god ne naiđeš na nekoga sa kim ćeš sam poželeti da staneš i posmatraš vozove kako dolaze i odlaze.

 

Ps. Ovo su boje koje mi prolaze kroz glavu dok čitam Murakamijeva dela, ne umem da ih objasnim ali to je to, ovo je on.