Kuća listova, Mark Danijelevski

          Srećom, posle te večeri, ona je počela često da navraća u radnju, uvek sa onim svojim ,,strašnim'' naočarima za sunce, uvek me iznenadivši.

          Zbog nje još uvek brljavim. Izgubim se kad samo i pomislim na nju, gubim se od njenog mirisa, od njenog načina ponašanja i sveg onog što ona u meni budi, ludila koje mi udari u glavu i čudno prigušene pohote, osećaja koji se sublimiraju, pretvaraju u nešto više pre nego što uspem i da ih shvatim... dođavola, ne znam ni u šta se pretvaraju, ja, verovatno, ne bi trebalo ni da upotrebljavam reč ,,sublimiraju'', premda to sad nije važno, dok me njena kosa podseća na vetar u zlatom obasjanoj pustinji pod uzavrelim avgustovskim suncem, a obline njenih bedara na nordijske obale, pod plavom majicom grudi joj se dižu i spuštaju kao okean pošto je bura već odavno prošla. (Njoj uvek ponestane malo daha kada se penje uz stepenice da bi došla do salona.) Samo pogled na nju, čak i sada u ogledalu moje svesti, i ja poželim da krenem, putujem sa njom, bog bi ga znao kuda, nekud, moja želja najednom se pretvara u nešto dublje, čak neznano, što kulja u meni, nadirući iz nekog čudnog kladenca, prateći u mislima put kojim ćemo ona i ja krenuti, pluća ispunjenih vazduhom mirisa rezane borovine, bežeći od nečeg neprijatnog, nečeg što gori, zapravo cela obala, desetine hiljada jutara periobalnih šuma je u plamenu, ali mi napuštamo, odlazimo, slobodni smo, ruke nam bride od držanja za nešto - ne znam ni ja za šta, ali ipak držanja - a od vetra obrazi su nam izbrazdani suzama; i sada kada pomislim na to, mislim da smo na motociklu, jednom ,,trijumfu''? ne spominje li ga Ljud stalno kako želi da ga kupi? i krećući nagore ka oštrijim podnebljima, a ja o motociklima ne znam ništa a kamoli da ih vozim. I evo gde ponovo počinjem. Ona me na to nagoni. Kao što sam rekao, od nje brljavim.