Spletkarenje sa sopstvenom dušom, Marija Jovanović

     Prvih dana po upisu, u amfiteatru 101, gde smo slušali antičku filozofiju, mi, zbunjeni brucoši, jasno smo se odvajali od starijih kolega, već sasvim nonšalantnih i upućenih u komplikovani svet legendarnih predavanja-u-nastavcima profesora Pavlovića. Zato smo se okupili u grupu, mladi iskušenici koje čeka vatreno krštenje. Nas desetak, do kraja studija nerazdvojni.

     Nikada više onakvog zanosa. Ponavljali smo večnu dramu sazrevanja, a činilo nam se da niko pre nas nije doživeo takvo ushićenje.

     Kafana ,,Grčka kraljica'', mitsko mesto naše mladosti; toplina nad čašama kuvanog vina i pepeljarama iz kojih se prelivaju opušci; beg od dosade porodice, od čemerne svakodnevnice. Padaju nam na pamet briljantne ideje, mi ćemo promeniti svet; prijateljstvo poverenika u veliku tajnu i šifrovani jezik zbog koga smo tako ponosni; dokdografska tradicija, reinterpretacija ili izvorno tumačenje grčke filozofije, transcendentalni idelizam, femonemologija duha, hermeneutika; detinjasto smo se razbacivali terminologijom čijoj kritičkoj upotrebi još nismo bili dorasli.

     Bile su to godine ideološkog mraka; laži lažnog sistema su već bile istrošene, očekivali smo promenu, želeli da učestvujemo u njoj. Strašna hajka na Kiša i ,,Grobnicu za Borisa Davidoviča'' bila je na vrhuncu. U okrobru je umro Jedan i Jedini, onaj koji je u obućarskom podrumu sa škiljavim svetlom ispaštao potpunu ignoranciju i političku isključivost neobrazovanih berbera i šlosera (o, Bože, tolike u nepovrat izgubljene godine; umesto da su klekli ispred njega, da su ga molili da se vrati i piše, zlurado su uživali u njegovom emigrantskom zlopaćenju, pakosno likovali što ruka od Gospoda blagosiljana za pisanje kucka cipele). Zar im nije dosta, govorili smo ogorčeno, vraćajući se sa sahrane Crnjanskog, zasuti vejavicom (ispratio ga je, kao u bajci, gusti, tihi, ruski sneg kakav je voleo Rjepnin), zar ponovo hoće da satru novog Prvog i Neponovljivog.

     Jedna od vrhunskih gluposti koje sam napravila vezana je baš za Kiša.

     Početak druge godine studija.

     Hladan, novembarski dan. Gotovo prazna Knez Mihajlova, nekoliko smrznutih prolaznika i On. U stvari - drugi ne postoje; samo On. Ide mi u susret. Trenutak se produžava u beskraj, da li da mu priđem, šta da kažem, volim Vas, obožavam Vas, znam svaku reč iz ,,Mansarde'' napamet, sve što bih izgovorila bilo bi mucanje zbunjene frajle, već se mimoilazimo, priđi mu, glupačo, priđi, već je iza mojih leđa, potrči, glupačo, tutnji mi u ušima, ne mogu.

     I otišao je.

     Nikada nisam prežalila.

     Trebalo je, prosto, da ga pozovem na piće; sigurno ne bi odbio, Sjajni Princ naših mladosti, duhovni otac i brat, Danilo Veliki, mali Andi. 

     U holu, pre predavanja, videla sam Kiša, lažeš, gde, sad, u Knez Mihajlovoj, i, ništa, kako ništa, lepo, nisam smela da mu priđem; huk razočaranja, koja prilika, čoveče, a ti si je propustila.

     (Izgleda da je moj usud da propuštam sve važno u životu.)