Jedne julske večeri u Grahovu (Vila šatorica), Boris Mišić

     Dejana smo izgubili. Nekoliko dana kasnije je preminuo. Znam da sam se tada prvi put osetio istinski poraženim u ratu, više nego kada smo gubili bilo koje selo, i bilo koji položaj. Nije mi bio blizak, nismo se družili, znali smo se tek površno - ali mi je ta smrt oduzela snagu i energiju. Toliko muke da ga izvučemo, toliko straha i bola, i na kraju - sve je bilo uzalud.

     Dvadeset dana kasnije, zubato sunce zamenila je mećava i sneg na Poljanicama, mestu koje će postati naša Golgota, naš muk i večna bol, ona bol za koju ne postoji nijedan lek i nijedan doktor ni psiholog ne mogu je izbrisati, bol koja mi veže jezik u čvor i onaj, vrlo retki put kad se uopšte mogu prisiliti da i govorim o tome...

     I trenutak kada se okrećem, trenutak koji ostaje zauvek urezan u oko, mozak, srce, i koga ću se sećati i kada jednog dana dođem na kraj životnog puta, tren u deliću sekunde, kada kroz sneg koji tuče u oči ugledam cev i plamen na otvoru iste, i shvatam da sam joj na nišanu i da gledam pravo u - sopstvenu smrt... Gledamo se tako, mali delić sekunde; ona mi uzvraća pogled, nema lica, lice joj je mračna rupa, a jezik plamen. Nema velikih reči, nema nikakvih reči, filozofiranja, diskusije, opraštanja - nema ničeg uzvišenog. Prizemno je i okrutno, samo vreo barut u hladnoj mećavi - lice strelca ne mogu da vidim. Ako vam kažu da vam u tom momentu prolaze slike voljenih i celog života pred očima - lažu vas. Nemate nikakvog vremena da o tome razmišljate, nikakve slike mi se nisu javljale, niti mi prolazile pred očima, osim što sam u tom deliću sekunde na brzinu očajnički premetao po glavi postoji li ikakva opcija, ikakav način da se izvučem... Činilo se da ne postoji, da je stigao kraj.

     Sudbina je htela drugačije, meci zuje oko mene kao besne pčele, ali nekim čudom uspevam preći čistinu nepogođen i dočepati se krivine i zaklona.