Sva imena, Žoze Saramago

   Osobe poput Gospodina Žozea nalazimo svuda, troše svoje vreme, ili vreme za koje veruju da im pretiče, na sakupljanje markica, novčića, medalja, ćupova, razglednica, kutija šibica, knjiga, satova, sportskih majica, autograma, kamenja, glinenih lutaka, praznih konzervi pića, anđelčića, kaktusa, programa iz opere, upaljača, hemijskih olovaka, sova, muzičkih kutija, boca, bonsaija, slika, šolja, staklenih obeliska, porcelanskih pataka, starih igračaka, karnevalskih maski, a to verovatno čine zbog nečega što bismo mogli nazvati metafizičkom teskobom, možda zato što ne mogu da podnesu ideju o haosu kao istinskom vladaru univerzuma, pa svojim slabašnim snagama i bez božanske pomoći pokušavaju da u ovaj svet zavedu neki red, izvesno vreme u tome i uspevaju, ali samo dok mogu da brane svoju zbirku, jer kada dođe dan da se ona rasparča, a taj dan uvek dođe, bilo zbog smrti ili umora kolekcionara, sve se vraća na početak, sve se ponovo izmeša.

 

                                                                      ...          

 

     Suprotno onome što je priželjkivao, Gospodin Žoze nije uspeo da zaspi uobičajeno, relativno mirno. Po zbrkanom lavirintu svoje glave bez metafizike lovio je trag razloga koji su ga naveli da prepiše izvod nepoznate žene, no nije uspeo da pronađe ni jedan jedini koji bi mogao svesno da utiče na iznenadno delo. Sve čega je mogao da se seti bio je pokret njegove leve ruke koja uzima jedan prazan izvod, zatim desne ruke kako piše, očiju koje prelaze s jednog dokumenta na drugi, kao da su, zapravo, one te koje prenose reči s jedne na drugu stranu. Prisećao se i kako je, iznenadivši samog sebe, mirno ušao u Centralni registar Matične službe stežući u ruci baterijsku lampu, bez imalo nervoze, bez imalo strepnje, kako je vratio šest izvoda na njihova mesta, kako je poslednji bio nepoznate žene, osvetljen do poslednjeg trena svetlošću baterijske lampe, zatim je skliznuo, izgubio se, nestao između kartona s prethodnim slovom i onih s narednim slovom, jedno ime na jednom izvodu, ništa više. Usred noći, iscrpljen od nespavanja, upalio je svetlo. Ustao je, obukao mantil preko rublja i seo za sto. Zaspao je mnogo kasnije, glave položene na desnu podlakticu i s levom rukom na kopiji jednog od izvoda.