Zapisi iz podzemlja, Fjodor Mihajlovič Dostojevski

     Kod kuće sam najviše čitao. Hteo sam da spoljašnjim utiscima ugušim u sebi ono što je u meni vrilo. A od spoljašnjih utisaka za mene je bilo moguće jedino čitanje. Ono mi je zaista mnogo pomagalo - uzbuđivalo me, davalo nasladu, mučilo. Ali bi mi i ono ponekad užasno dojadilo. Ipak sam želeo da se krećem! I tad sam se odjednom zagnjurio u mračan, podzeman, prljav - ne baš razvrat, ali razvratić. Moje strasti su bile ljute, vrele usled svakidanje bolesne moje razdražljivosti. Napadi su bili histerični, sa suzama i grčevima.

     Osim čitanja, ne beše za mene ničega drugog, ničega što bih mogao u svojoj okolini poštovati, i što bi me privlačilo. Sem toga, nabujala bi ponekad i čežnja; pojavljivala se histerična žudnja za protivrečnostima, za kontrastima, i tako sam se odao razvratu. Sve ovo nisam kazao radi svog opravdanja... Uostalom, ne! Slagao sam! Baš sam hteo da se opravdam. Ovu primedbu činim, gospodo, za sebe. Neću da lažem. Dao sam reč.

     Odavao sam se razvratu usamljeno, noću, tajno, bojažljivo, prljavo i sa stidom koji me nije napuštao ni u najodvratnijim trenucima, već je baš u tim trenucima postajao moje prokletstvo. Već sam tada nosio podzemlje u duši. Užasno sam se bojao da me ljudi nekako ne vide, ne sretnu, ne poznaju. A išao sam po raznim sumnjivim mestima.

     Jednom, prolazeći noću pored jedne kafanice, spazio sam kroz osvetljen prozor kako su se neka gospoda potukla takovima kraj bilijara, i kako su još jednog gospodina izbacili kroz prozor. Drugom prilikom to bi mi izgledalo vrlo ružno, ali tada je naišao takav trenutak da sam pozavideo tom izbačenom gospodinu, toliko mu zavideo, da sam čak ušao u kafanicu, u bilijarsku sobu. Velim, valjda ću se i ja potući, pa će i mene izbaciti kroz prozor.

     Nisam bio pijan, ali šta ćete - eto do takve histerije može čoveka da dovede čamotinja! Pokazalo se da nisam sposoban ni da iskačem kroz prozor, i otišao sam bez tuče. A čim sam ušao, od prvog koraka,sklonio me je s puta neki oficir.

     Stajao sam kraj bilijara i nehotice mu preprečio put; on je hteo da prođe i zato me je dohvatio za ramena i ćutke - bez upozorenja i objašnjenja - sklonio me sa toga mesta i prošao, u stvari me i ne opazivši. I batine bih mu oprostio, ali nikako nisam mogao da mu oprostim to što me je odgurnuo, a nije me ni primetio.

     Sam đavo zna šta bih sve dao za jednu pravu i istinsku svađu, pristojniju i, takoreći, književniju! Poneli se sa mnom kao sa muvom. Taj je oficir bio gorostas, a ja sam čovek mali i iscrpljen. Uostalom, svađa je bila u mojim rukama: trebalo je samo protiviti se i naravno da bi me izbacili kroz prozor. Ali ja sam se predomislio i više mi se svidelo da se sam... ozlojeđen, izgubim.