Zapisi iz mrtvog doma, Fjodor Mihajlovič Dostojevski

     Uopšte govoreći, moj prvi utisak pri ulasku u tamnicu bio je da ne može biti odvratniji, ali pored svega toga - čudnovato! - učinilo mi se da se u tamnici mnogo lakše živi nego što sam ja putem zamišljao. Osuđenici, baš i oni u okovima, slobodno su išli po svojoj tamnici, grdili se, pevali, radili za sebe, pušili lule, čak su i pili (premda vrlo malo njih), a noću su se neki i kartali. Sam rad, na primer, nije mi izgledao mnogo težak, robijaški, i tek dosta dugo posle toga razumeo sam da težina i toga rada i robijanje tome radu, nije toliko u tome što je on težak, mučan i neprekidan, koliko u tome što je prinudan, obavezan, pod moranje, pod batinama. Slobodan seljak radi možda još mnogo više, katkad i noću, osobito leti, ali on radi ta sebe, sa svesnom i voljnom namerom, te mu je mnogo lakše nego robijašu na prinudnom i za njega sasvim nekorisnom radu. Jednom mi dođe pomisao: ako bismo ushteli da čoveka sasvim prignječimo, da ga satremo, da ga kaznimo najstrašnijom kaznom, tako da bi i najcrnji zločinac uzdrhtao od te kazne i unapred se od nje plašio - trebalo bi dati radu karakter najpotpunije, savršene nekorisnosti i besmislice. Premda je sadašnji robijaški rad dosadan robijašu i ne zanima ga, ipak, i sam po sebi, rad je pametna stvar: robijaš pravi cigle, kopa, zida, malteriše, gradi; u tome poslu vidi se zadatak, svrha. Robijaški radnik se ponekad i zanese svojim radom, oduševi se pa hoće da ga izvede što veštije i bolje. Ali ako bi morao, na primer, da presipa vodu iz jednog čabra u drugi, iz drugoga u prvi, ili da gomilu zemlje prenosi  s jednog mesta na drugo i opet da je vraća, u beskraj, ili da tuca pesak - ja mislim da bi se taj nesrećnik za nekoliko dana udavio, ili bi počinio hiljadu krivica, makar i umro, samo da se oslobodi takvoga poniženja, stida i muke. Razume se, takva kazna bi se pretvorila u mučenje, u osvetu, i bila bi nešto ludo, jer ne bi imala nikakvog pametnog smera. Ali kako jedan deo takvih muka, besmislice, poniženja i stida, neizbežno postoji u svakom prinudnom radu, to je i robijaški rad neuporedivo teži i mučniji od svakog drugog slobodnog rada, baš zato što je prinudan i nasilan.