Pogreb, Zoran Radmilović

Odoše jednog dana ljudi stazom

Prateći čamov sanduk, rekavši:

- Ode život dalje, bacite cveće,

Na humku svežu, vratimo se

Putem utabanim, svesni sebe.

Putem koji je za jednu smrt kraći.

 

Moj put i tvoj put i njen.

Put koji je svakim korakom kraći.

Odoše ljudi stazom brbljajući

S vencima napred, s priznanjem

Čoveku koga nema.

 

A svaki korak je bliže.

Odlaze ljudi nesvesni

A uplašeni ipak,

Pod ruku sa smrću.