Return of the She-King

◊  Twenty eight days, six hours, forty two minutes & twelve seconds. That is when the world will end.  

 

 

◊  ,,U znaku istine slažem ove reči po praznoj hartiji i njoj ću verno služiti do kraja.''  

 

 

◊  Ta ja nisam ništa drugo hteo nego da pokušam proživeti ono što je samo od sebe htelo da izbija iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?  ◊

 

Sva imena, Žoze Saramago

   Osobe poput Gospodina Žozea nalazimo svuda, troše svoje vreme, ili vreme za koje veruju da im pretiče, na sakupljanje markica, novčića, medalja, ćupova, razglednica, kutija šibica, knjiga, satova, sportskih majica, autograma, kamenja, glinenih lutaka, praznih konzervi pića, anđelčića, kaktusa, programa iz opere, upaljača, hemijskih olovaka, sova, muzičkih kutija, boca, bonsaija, slika, šolja, staklenih obeliska, porcelanskih pataka, starih igračaka, karnevalskih maski, a to verovatno čine zbog nečega što bismo mogli nazvati metafizičkom teskobom, možda zato što ne mogu da podnesu ideju o haosu kao istinskom vladaru univerzuma, pa svojim slabašnim snagama i bez božanske pomoći pokušavaju da u ovaj svet zavedu neki red, izvesno vreme u tome i uspevaju, ali samo dok mogu da brane svoju zbirku, jer kada dođe dan da se ona rasparča, a taj dan uvek dođe, bilo zbog smrti ili umora kolekcionara, sve se vraća na početak, sve se ponovo izmeša.

 

                                                                      ...          

 

     Suprotno onome što je priželjkivao, Gospodin Žoze nije uspeo da zaspi uobičajeno, relativno mirno. Po zbrkanom lavirintu svoje glave bez metafizike lovio je trag razloga koji su ga naveli da prepiše izvod nepoznate žene, no nije uspeo da pronađe ni jedan jedini koji bi mogao svesno da utiče na iznenadno delo. Sve čega je mogao da se seti bio je pokret njegove leve ruke koja uzima jedan prazan izvod, zatim desne ruke kako piše, očiju koje prelaze s jednog dokumenta na drugi, kao da su, zapravo, one te koje prenose reči s jedne na drugu stranu. Prisećao se i kako je, iznenadivši samog sebe, mirno ušao u Centralni registar Matične službe stežući u ruci baterijsku lampu, bez imalo nervoze, bez imalo strepnje, kako je vratio šest izvoda na njihova mesta, kako je poslednji bio nepoznate žene, osvetljen do poslednjeg trena svetlošću baterijske lampe, zatim je skliznuo, izgubio se, nestao između kartona s prethodnim slovom i onih s narednim slovom, jedno ime na jednom izvodu, ništa više. Usred noći, iscrpljen od nespavanja, upalio je svetlo. Ustao je, obukao mantil preko rublja i seo za sto. Zaspao je mnogo kasnije, glave položene na desnu podlakticu i s levom rukom na kopiji jednog od izvoda.

 

 

Jedne julske večeri u Grahovu (Vila šatorica), Boris Mišić

     Dejana smo izgubili. Nekoliko dana kasnije je preminuo. Znam da sam se tada prvi put osetio istinski poraženim u ratu, više nego kada smo gubili bilo koje selo, i bilo koji položaj. Nije mi bio blizak, nismo se družili, znali smo se tek površno - ali mi je ta smrt oduzela snagu i energiju. Toliko muke da ga izvučemo, toliko straha i bola, i na kraju - sve je bilo uzalud.

     Dvadeset dana kasnije, zubato sunce zamenila je mećava i sneg na Poljanicama, mestu koje će postati naša Golgota, naš muk i večna bol, ona bol za koju ne postoji nijedan lek i nijedan doktor ni psiholog ne mogu je izbrisati, bol koja mi veže jezik u čvor i onaj, vrlo retki put kad se uopšte mogu prisiliti da i govorim o tome...

     I trenutak kada se okrećem, trenutak koji ostaje zauvek urezan u oko, mozak, srce, i koga ću se sećati i kada jednog dana dođem na kraj životnog puta, tren u deliću sekunde, kada kroz sneg koji tuče u oči ugledam cev i plamen na otvoru iste, i shvatam da sam joj na nišanu i da gledam pravo u - sopstvenu smrt... Gledamo se tako, mali delić sekunde; ona mi uzvraća pogled, nema lica, lice joj je mračna rupa, a jezik plamen. Nema velikih reči, nema nikakvih reči, filozofiranja, diskusije, opraštanja - nema ničeg uzvišenog. Prizemno je i okrutno, samo vreo barut u hladnoj mećavi - lice strelca ne mogu da vidim. Ako vam kažu da vam u tom momentu prolaze slike voljenih i celog života pred očima - lažu vas. Nemate nikakvog vremena da o tome razmišljate, nikakve slike mi se nisu javljale, niti mi prolazile pred očima, osim što sam u tom deliću sekunde na brzinu očajnički premetao po glavi postoji li ikakva opcija, ikakav način da se izvučem... Činilo se da ne postoji, da je stigao kraj.

     Sudbina je htela drugačije, meci zuje oko mene kao besne pčele, ali nekim čudom uspevam preći čistinu nepogođen i dočepati se krivine i zaklona.

 

 

 

 

Spletkarenje sa sopstvenom dušom, Marija Jovanović

     Prvih dana po upisu, u amfiteatru 101, gde smo slušali antičku filozofiju, mi, zbunjeni brucoši, jasno smo se odvajali od starijih kolega, već sasvim nonšalantnih i upućenih u komplikovani svet legendarnih predavanja-u-nastavcima profesora Pavlovića. Zato smo se okupili u grupu, mladi iskušenici koje čeka vatreno krštenje. Nas desetak, do kraja studija nerazdvojni.

     Nikada više onakvog zanosa. Ponavljali smo večnu dramu sazrevanja, a činilo nam se da niko pre nas nije doživeo takvo ushićenje.

     Kafana ,,Grčka kraljica'', mitsko mesto naše mladosti; toplina nad čašama kuvanog vina i pepeljarama iz kojih se prelivaju opušci; beg od dosade porodice, od čemerne svakodnevnice. Padaju nam na pamet briljantne ideje, mi ćemo promeniti svet; prijateljstvo poverenika u veliku tajnu i šifrovani jezik zbog koga smo tako ponosni; dokdografska tradicija, reinterpretacija ili izvorno tumačenje grčke filozofije, transcendentalni idelizam, femonemologija duha, hermeneutika; detinjasto smo se razbacivali terminologijom čijoj kritičkoj upotrebi još nismo bili dorasli.

     Bile su to godine ideološkog mraka; laži lažnog sistema su već bile istrošene, očekivali smo promenu, želeli da učestvujemo u njoj. Strašna hajka na Kiša i ,,Grobnicu za Borisa Davidoviča'' bila je na vrhuncu. U okrobru je umro Jedan i Jedini, onaj koji je u obućarskom podrumu sa škiljavim svetlom ispaštao potpunu ignoranciju i političku isključivost neobrazovanih berbera i šlosera (o, Bože, tolike u nepovrat izgubljene godine; umesto da su klekli ispred njega, da su ga molili da se vrati i piše, zlurado su uživali u njegovom emigrantskom zlopaćenju, pakosno likovali što ruka od Gospoda blagosiljana za pisanje kucka cipele). Zar im nije dosta, govorili smo ogorčeno, vraćajući se sa sahrane Crnjanskog, zasuti vejavicom (ispratio ga je, kao u bajci, gusti, tihi, ruski sneg kakav je voleo Rjepnin), zar ponovo hoće da satru novog Prvog i Neponovljivog.

     Jedna od vrhunskih gluposti koje sam napravila vezana je baš za Kiša.

     Početak druge godine studija.

     Hladan, novembarski dan. Gotovo prazna Knez Mihajlova, nekoliko smrznutih prolaznika i On. U stvari - drugi ne postoje; samo On. Ide mi u susret. Trenutak se produžava u beskraj, da li da mu priđem, šta da kažem, volim Vas, obožavam Vas, znam svaku reč iz ,,Mansarde'' napamet, sve što bih izgovorila bilo bi mucanje zbunjene frajle, već se mimoilazimo, priđi mu, glupačo, priđi, već je iza mojih leđa, potrči, glupačo, tutnji mi u ušima, ne mogu.

     I otišao je.

     Nikada nisam prežalila.

     Trebalo je, prosto, da ga pozovem na piće; sigurno ne bi odbio, Sjajni Princ naših mladosti, duhovni otac i brat, Danilo Veliki, mali Andi. 

     U holu, pre predavanja, videla sam Kiša, lažeš, gde, sad, u Knez Mihajlovoj, i, ništa, kako ništa, lepo, nisam smela da mu priđem; huk razočaranja, koja prilika, čoveče, a ti si je propustila.

     (Izgleda da je moj usud da propuštam sve važno u životu.)

 

 

Kuća listova, Mark Danijelevski

          Srećom, posle te večeri, ona je počela često da navraća u radnju, uvek sa onim svojim ,,strašnim'' naočarima za sunce, uvek me iznenadivši.

          Zbog nje još uvek brljavim. Izgubim se kad samo i pomislim na nju, gubim se od njenog mirisa, od njenog načina ponašanja i sveg onog što ona u meni budi, ludila koje mi udari u glavu i čudno prigušene pohote, osećaja koji se sublimiraju, pretvaraju u nešto više pre nego što uspem i da ih shvatim... dođavola, ne znam ni u šta se pretvaraju, ja, verovatno, ne bi trebalo ni da upotrebljavam reč ,,sublimiraju'', premda to sad nije važno, dok me njena kosa podseća na vetar u zlatom obasjanoj pustinji pod uzavrelim avgustovskim suncem, a obline njenih bedara na nordijske obale, pod plavom majicom grudi joj se dižu i spuštaju kao okean pošto je bura već odavno prošla. (Njoj uvek ponestane malo daha kada se penje uz stepenice da bi došla do salona.) Samo pogled na nju, čak i sada u ogledalu moje svesti, i ja poželim da krenem, putujem sa njom, bog bi ga znao kuda, nekud, moja želja najednom se pretvara u nešto dublje, čak neznano, što kulja u meni, nadirući iz nekog čudnog kladenca, prateći u mislima put kojim ćemo ona i ja krenuti, pluća ispunjenih vazduhom mirisa rezane borovine, bežeći od nečeg neprijatnog, nečeg što gori, zapravo cela obala, desetine hiljada jutara periobalnih šuma je u plamenu, ali mi napuštamo, odlazimo, slobodni smo, ruke nam bride od držanja za nešto - ne znam ni ja za šta, ali ipak držanja - a od vetra obrazi su nam izbrazdani suzama; i sada kada pomislim na to, mislim da smo na motociklu, jednom ,,trijumfu''? ne spominje li ga Ljud stalno kako želi da ga kupi? i krećući nagore ka oštrijim podnebljima, a ja o motociklima ne znam ništa a kamoli da ih vozim. I evo gde ponovo počinjem. Ona me na to nagoni. Kao što sam rekao, od nje brljavim.

 

 

 

 

— feeling shocked

A new perspective on the troubles here at BookLikes.

Reblogged from Murder by Death:
— feeling shocked

(I also posted this in the Bug Reports thread.  If you think you have BL friends who would like knowing this, please feel free to reblog it.)

 

Things are still, or again, very slow for me here today, and as I was waiting for a page to load, I flipped over to another tab and started skimming through my Facebook feed.

 

As some of you know, I follow our BL CEO, Joanna Grzelak-Piaskowska on Facebook, in the desperate hope of finding out something pertinent to BookLikes. We learned back in April that she and Dawid moved to Berlin (which is when BL started having massive issues) and last month Dawid posted on FB the announcement that they've just had their second child in September.

 

But today she posted this, which rather puts it all into perspective. Warning: this is Facebook's translation b/c the original is in Polish, so it's a choppy read, but you'll get the gist.

 

A few months ago, eight weeks pregnant I was diagnosed with cancer. In Poland, where the embryo's life is so very important, not very likely would have saved my baby. Why not? And because the doctors are " crazy ", exactly: " crazy with fear ", when you have to do something which is risky for pregnancy. ... Help I got in Germany. Here is the nest HQ, abortionists, saved me and my pregnancy. This is where I met people who despite language barriers or cultural even better able to support me, show empathy and have my trust, unlike their polish counterparts.

 

Now thanks to German doctors (mostly immigrants or descendants of immigrants, BTW) I'm enjoying lying next to me 3 weeks healthy baby. This is where I met doctors who had no problems with that to heal by taking risks, save a life. When I asked the operator my chemotherapy oncologist about this risk, just said: " and remember that our aim is not for you to had a baby, that's all to raise your children." talk about things with German doctors after kilkutygodniowych experiences With the polish health coverage it was balm for my soul.

 

From my point of view, you have to fight not just one or the other act, but a change of civilisation. Modification of a civilisation that a pregnant woman does not lose the fundamental human rights, do not lose their right to freedom of treatment decisions. Besides, I just wanted to point out how sad is reading statements that people who defend freedom of decision are for killing babies. The more I'm sorry, because both my pregnancies were desired, wyczekane and each to pay some portion of suffering. I think I have a moral right to say, " you know nothing!

 

As reasons go for not being social on a social site, I think this one is an extraordinarily valid one; I know how cancer sucks up reality for its victims and everyone around them; I can't even imagine adding a pregnancy to the mix and the need to move your entire life to another country to get the treatment you need? The last thing I'd be thinking about is whether or not my website was up, down or sideways.

 

It would have made a world of difference to all of us had they told us, if we'd known the context of the poor attention being paid to this site, but I can't say if I'd been either Dawid or Joanna I wouldn't have blown us off too - in the scheme of what they've been facing the past few months, we are rather insignificant.

 

I'm thrilled that their baby was born healthy and I hope this bodes well for Joanna's health too and that she's on her way out the other side of this horrible year. Perhaps as things get better and brighter for them, we'll see things get better and brighter here too. Fingers crossed anyway.

Mali princ, Antoan de Sent Egziperi

The Little Prince - Antoine de Saint-Exupéry, Richard Howard

          ,,Ovo je za mene najlepši i najtužniji predeo na svetu. To je isti onaj predeo kao i na prethodnoj stranici, ali sam ga još jedanput nacrtao da vam ga dobro pokažem. Tu se, eto, mali princ pojavio na Zemlji, a zatim iščezao.

          Gledajte pažljivo taj predeo kako biste bili sigurni da ćete ga prepoznati ako jednog dana budete putovali po Africi, u pustinji. I, ako vam se dogodi da prolazite tuda, zaklinjem vas, ne žurite, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada priđe neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosicu, ako ne odgovara kad ga pitate, odmah ćete se dosetiti ko je on. Budite ljubazni tada! Ne ostavljajte me ovako tužnog: odmah mi napišite da se vratio...''

 

         

 

          Knjiga ,,Mali princ'' objavljena je 1943. godine i do danas su nastale brojne teorije o tome ko je bio radoznali dečak zlatne kose i šta je predstavljao Egziperiju. Dok neki smatraju da mu je kao inspiracija poslužila stvarna osoba, neki su ga videli kao figuru Hrista. Moje mišljenje je da je pisao o dečaku u sebi koji se posle toliko godina pojavio jer je pripovedač bio skoro siguran da će umreti u pustinji. Za ponovno čitanje ove knjižice bilo mi je potrebno sat vremena. To je sat vremena prisećanja na ono što smo bili i želeli da budemo, jedan sat koji je usporio vrtoglavi pad u svet odraslih i koji treba priuštiti sebi svaki put kad se osetimo izgubljeno. Veliko hvala čoveku koji nam je u dušu utisnuo slova koja su nam promenila pogled na svet zauvek. Merci beaucoup Monsieur!

 

 

 

Reblogged from Prerazmišljavanje:

Riba je crvena, Gabrijel Garsija Markes

                                              Žal za starim liftovima

 

 

      U jednom filmu Luisa Bunjuela vidi se stravična epizoda u kojoj se kaluđerica, ne primetivši da na njenom spratu nema lifta, survava u ambis. U nekim novinama sam, opet, pročitao kako su dva majstora za opravku liftova nastradala jer se na njih, dok su radili na dnu otvora, neočekivano sručila kabina. Najstrašnija od svih priča je, ipak, ona koju sam čuo u Karakasu. Porodica koja je sama živela u kući na tri sprata otišla je na duži odmor i, kako u takvim prilikama uvek čini, isključila struju iz cele zgrade. Sa kućnom pomoćnicom, kojoj su poverili da se u njihovom odsustvu stara o kući, ukućani su se dogovorili da ne koristi lift već stepenice. U trenutku kada su domaćini napuštali kuću, pomoćnica se setila nečega što je zaboravila i požurila da se liftom vrati u stan. Isključenje struje zateklo je na pola puta, a da niko to nije primetio sve dok se vlasnici zgrade nisu posle tromesečnog odsustva vratili i u liftu zatekli samo skelet.

       Ulažem veliki trud da - ulazeći u lift - ne mislim na te i druge strašne priče. Jedno vreme mi je donosilo veliko smirenje otkriće da u modernim liftovima sve češće ima telefona kojim se, u slučaju nezgode, može zatražiti pomoć. Poverenje mi je, nažalost, splaslo kada je u jednoj prilici putnik u zaustavljenom liftu okrenuo brojčanik telefona, bez odgovora sa druge strane. Pokazalo se kasnije da je lice, koje je trebalo da bude kraj telefona, baš u trenutku kvara otišlo na ručak. Otada imam običaj da, pri ulasku u lift, kontrolišem da li radi alarm koji se aktivira pritiskom na crvenu dugmad. Savest mi nalaže da priznam kako u većini slučajeva nije bilo nikakvog reagovanja, iz čega sam zaključio da alarmi služe samo za umirenje putnika. Drugim rečima, ne dejstvuju u starnosti već samo u mašti putnika liftova koji to obično ne znaju jer su retko u prilici da pritiskaju dugmad za uzbunu. Jedan majstor u Meksiku mi je rekao da su službe za održavanje liftova obavezne da kontrolišu zvonce za alarm, ali da to obično ne čine. Osim toga, poverio je on, većina alarma je beskorisna, jer funkcioniše na električni pogon a na prste jedne ruke se mogu nabrojati razlozi za kvar liftova koji ne potiču od prekida dovoda električne energije. Alarmi se, prema tome, ne čuju iz istog razloga zbog čega se zaustavljaju liftovi. 

      Nema zbog toga nikakve sumnje da je samoća u zaustavljenom liftu jedna od najstrašnijih stvari koja vas može zadesiti, naročito ako patite od klaustrofobije.

      Čini se da su naši preci, koji su delovali tako strogo, imali mnogo čovečnije shvatanje života. Njina ni na pamet nije padalo da izmisle liftove kakvi se sada koriste, koji, drugim rečima, liče na blindirane posmrtne kovčege. Naše deke i bake su bili u potpunosti svesni da korišćenje liftova, ma koliko svakodnevno i uobičajeno, predstavlja ipak putovanje koje treba preduzimati sa osećanjem zadovoljstva i sreće. Zbog toga su konstruisali umetnička dela ne samo sa stanovišta tehnike već i fine stolarije, sa prozorčićima koji su služili ne samo za disanje već i za razgledanje unutrašnjeg pejzaža kuće. Putnici u liftu nisu se zbog toga penjali sa unezverenim i ukočenim pogledom u svetlo na tavanici kabine već sa blaženim pogledom na život oko sebe: zaljubljene na prvom spratu, staricu na drugom spratu koja je prekraćivala vreme posmatrajući putnike u liftu, ili detence na trećem spratu kako pozdravlja putnike mašući ručicom. Sve to je danas nestalo, ustupajući mesto zastrašujućim čeličnim kutijama, čija je jedina prednost - jer neku prednost moraju imati - što ljubavnici bez krova nad glavom mogu u slučaju hitne potrebe da pritisnu stop dok ih oni koji na lift čekaju u prizemlju za to vreme proklinju.

 

 

Borilački klub, Čak Palahnjuk

      Kloi je bila stvarna.

      Kloi je bila kakav bi bio kostur Džoni Mičel da ga nateraš da se osmehuje i hoda na zabavi i trudi se da prema svima na zabavi bude posebno fin. Zamisli Kloin popularni kostur veličine insekta, kako u dva ujutro trči kroz pećine i galerije njene unutrašnjosti. Njen puls je sirena iznad glava, koja objavljuje: spremi se za smrt za deset, za devet, za osam sekundi. Smrt će otpočeti za sedam, šest...

      Noću je Kloi trčala po lavirintu svojih propalih vena i raspuklih cevi koje prskaju vrelom limfom. Nervi izbijaju kao potezne žice u tkivu. Apscesi natiču u tkivu oko nje kao vreli beli biseri. 

      Objava iznad glava, spremi se za pražnjenje creva za deset, za devet, osam, sedam.

      Spremi se za odlazak duše za deset, za devet, osam.

      Kloi prska kroz deset centimetara nakupljene tečnosti iz njenih propalih bubrega.

      Smrt otpočinje za pet.

      Pet, četiri.

      Četiri.

      Oko nje, parazitski život prska bojom njeno srce.

      Četiri, tri.

      Tri, dva.

      Kloi se ruku po ruku penje uz skorelu sluzokožu sopstvenog grla.

      Smrt otpočinje za tri, za dva.

      Mesečina sija kroz otvorena usta.

      Spremi se za poslednji dah, sada.

      Izlazi.

      Sada.

      Duša oslobođena tela.

      Sada.

      Smrt otpočinje.

      Sada.

      O, ovo bi trebalo da bude tako dobro, sveža uspomena na topli zamotuljak Kloi još u mom naručju, a Kloi negde mrtva.

 

 

Вишња на Ташмајдану, Синиша Павић

      Вишња!

      Још је све свеже.

      Собу сам уредио, и Воја није могао да не примети. Али ја сам му опет изгледао пијан. Загрлили смо се и честитали један другом Нову годину. Да зна како је мени почела! За кухињу је рекао да је треба фотографисати, па да и моја деца, кад буду сама кувала млеко, виде шта је некада њихов тата направио. То је збиља било страшно.

      Шетао сам по граду целе вечери. Хтео сам да загрлим цео свет. Рекао сам да ћу спавати, али сам ти слагао. Не могу. Срео сам Жижу у Косовској, звижди под прозором непознатих људи. Питам га коме звижди, он каже: никоме, онако сам звиждао. Трчали смо да се загрејемо, ушли у једну кафану да попијемо чај. У Мадеру. Још се није проветрила, са таваница су висиле траке и лампиони, на огледалу бојом нацртано прасе. Све у нереду. Чинило ми се да Жижа види, да свако мора видети како су ми набубреле усне, како су ми очи исцеђене. У ногама сам још осећао дамаре. Цело оно подне текло ми је у венама, био сам лак као перо. Жижа је причао о свом аутомобилу, хвалио се и био ми симпатичан. Обећао да нас вози. На Ташмајдану смо скидали рукама снег са борова и правили грудве. Грудвали се. Једну грану сам повукао јако и побегао, а Жижа остао у мећави. Дивни су ти борови.

      Јутрос сам устао рано и попео се на кровну терасу. Утиснуо у снег прве стопе. Хтео сам да са терасе видим твоју кућу, али није могло. Видео сам Дунав, студен, широк. И он се утиснуо у снег, исцртао бледе обале, увукао у јутарњу маглу на хоризонту.

      Захвалан сам ти за све што сада осећам. За ово дивно јутро, за то што си била сва мека од жеље, као да су ти се и кости размекшале, као да си дуго лежала у врућој води. Лено и тромо си ми се извијала у рукама и подавала као у сну. Била си лепа, усне су ти биле пуне крви, јако црвене, као рана, сјајне од даха. Изгледало је да ће сваког треба процурети, из нјих низ образ и браду црвена трака. Додирнуо сам их, и заиста, биле су лепљиве, топле. Цело лице ти се зажарило, на њему су се оцртавали трагови слатке муке. У твоје руке улила се невероватна снага, у тренуцима дивље и грчевите радости и уживања, када су се стезале у мале песнице, а међу прстима остајали комадићи мојих рамена и мишица, испуњени пријатним болом.

      Не могу знати шта си осећала у тим тренуцима. Можда само физичко задовољство? Мени је постало јасно да сам због тога рођен, да је то оно због чега сам проходао и проговорио, ишао у школу, учио, маштао. Увек сам осећао чежњу за овим тренуцима. Све ове године. Путујући кроз млако летње јутро, гледао сам сунце како израња из равнице као из мора. Хватале су ме гвоздене мреже мостова, па пуштале, простирале се ливаде са барама по којима плове изврнуте краве. Увек би ме тада дражило нешто у грудима, а нисам знао шта. Воз стоји на отвореној прузи, видим маглу над реком, чујем жабе. Мирише муљ, земља, трава напрашена росом. Чинило ми се да то пространство вуче, да ме привлаче планине згомилане на обзорју као тамни, тешки облаци. Тамо где се землја изненада распукне у кланац по чијем дну цури речица, лижући рањаво камење. Нисам знао смисао те чежње.

     Куца сат, опет се чује ветар. Чело ми је на хладном стаклу, потпуно црном. Не видим ништа на њему осим свога лика. Нервозни налети приносе уз стакло голе гране и опет их враћају у помрчину. Подсећају ме на онај слани ветар који на морској обали шуми у боровима као време. Волео сам да седим на стенама, док их таласи млате, да их посматрам како се помаљају из воде, износећи на себи дроњке поцепане пене. Желим да многа места поново видим, али с тобом. Да у подне слушамо зрикавце, уз ивицу тога сланог, густог мора, са мрљама сунца по шљунковитом дну, над којим клизе прозрачни набори, као дрхтаји, и плитко се коврџају на каменчићима, углачаним од сјаја и расипања светлости; сада бих, с тобом, осећао радост, а не мутну и неразумљиву чечњу у чупавим четинарским шумама, кроз чија се стабла залепи за око модра мрља језера; љубичаста, као да је у њему потопљена дубока и слатка туга. Чујем шуштање сувог лишћа под нашим ногама, док све дубље улазимо у шуму, испуњену тишином, и опет верујем у бога, као кад сам био дете. Као да на свету не би било ни ратова ни другог зла - кад би сваки човек имао своју Вишњу.

      ,,Лађа живота без оптерећења створеног радом постаће играчка свакога ветра.''

 

 

Reading progress update: I've read 82 out of 220 pages.

Senke u raju II - Erich Maria Remarque

Neizmerna sreća kad sam u knjizi ugledala poznato ime

Peščanik, Danilo Kiš

     Kad bi čovek prislonio glavu uz zemlju, u pogodnom trenutku, čovek sa sluhom psa, mogao bi čuti neko tiho, jedvačujno žuborenje, kao kad se preliva voda iz jednog suda u drugi ili pesak u peščaniku - tako bi se nešto moglo čuti, tako se nešto čuje kada se prisloni glava uz zemlju, sa uvom pribijenim uz tle, sa mislima koje svrdlaju u dubinu zemlje kroz geološke naslage, do mezozoika, do paleozoika, kroz naslage peska i guste ilovače, svrdlaju kao korenje nekog džinovskog stabla, kroz naslage mulja i kamenja, kroz naslage belutka i gipsa, kroz naslage mrtvih školjki i puževa, kroz tresetne naslage ribljih krljušti i kostura, kroz kosture kornjača i morskih zvezda, i morskih konjica, i morskih čudovišta, kroz naslage ćilibara i finog peska, kroz naslage morskih trava i humusa, kroz guste slojeve algi i sedefastih školjki, kroz naslage krečnjaka, kroz naslage uglja, kroz slojeve soli i lignita, kalaja i bakra, kroz naslage kosturova ljudskih i životinjskih, kroz naslage lobanja i lopatica, kroz naslage srebra i zlata, kroz naslage cinka i pirita; jer tu negde, na dubini od nekoliko stotina metara, nalazi se lešina Panonskog mora, ne još sasvim mrtva nego samo pridavljena, pritisnuta sve novim slojevima zemlje i kamenja, peska, gline i kalofonijuma, leševima životinja i leševima ljudi, leševima ljudi i leševima ljudskih dela, samo priklještena, jer još uvek diše, evo već nekoliko milenija, kroz slamku zatalasanih žitnih polja, kroz trsku močvara, kroz korenje krompira, ne još sasvim mrtva nego samo pritisnuta slojevima mezozoika i paleozoika, jer evo diše već nekoliko sati, nekoliko minuta (mereno vremenom Zemlje), diše sipljivo i teško, kao rudar koga su pritisle grede i potpornji teški blokovi znojavog uglja; kad čovek prisloni glavu na tle, kad pripije uši uz vlažnu glinu, naročito za ovakvih tihih noći, može čuti njeno dahtanje, njen produžen ropac.

 

 

Trijumfalna kapija, Erih Marija Remark

     - Tebe ne bih ni operisao, Borise.

     - Zašto?

     - Nijedan lekar ne voli da operiše brata.

     - I tako te neću obradovati. Umreću od srčane kapi u snu. Orno radim u tom pravcu. - Morozov je neprestano gledao Ravika kao veselo dete. Zatim ustade. - Moram. Otvaranje vrata u kulturnom centru Monmartru. Zbog čega zapravo živi čovek?

     - Da o tom razmišlja. Imaš li još nekih pitanja?

     - Da. Zašto baš tada umire, kad to uradi i postane razuman?

     - Neki umru i ne postavši razumniji.

     - Nemoj da se izvlačiš. I nemoj da mi govoriš o seobi duše.

     - Pre toga ću da te upitam nešto drugo. Lavovi ubijaju antilope; pauci muve; lisice kokoši - koja je jedina rasa na svetu koja neprestano diže ratove sama protiv sebe, udara sama na sebe i ubija sama sebe?

     - To su pitanja za decu. Kruna stvaranja, razume se, čovek, koji je pronašao reči ljubav, dobrota, milosrđe.

     - Dobro. Koje je jedino biće na svetu koje može da izvrši samoubistvo i izvršava ga?

     - Opet čovek - koji je pronašao večnost, boga i vaskrsenje.

     - Odlično - reče Ravik. - Vidiš od koliko se protivrečnosti sastojimo. A hoćeš da znaš zašto umiremo?

     Morozov iznenađeno diže glavu. Zatim popi veliki gutljaj. - Sofisto - reče on. - Zabušante.

     Ravik ga pogleda. Joana, mislilo je nešto u njemu. Kad bi sad ona ušla na ona prljava staklena vrata!  - Pogrešno je bilo, Borise - reče on - što smo počeli da mislimo. Da smo ostali u blaženstvu ležanja i jedenja, ništa se ne bi desilo. Neko s nama eksperimentiše - ali izgleda da još nije našao rešenje. Nemojte se žaliti. I životinje za ogled treba da imaju profesionalnog ponosa.

     - To kažu kasapi. Volovi ne. Kažu naučnici. Morska prasad nikad. Kažu lekari, beli miševi nikad.

     - Tačno. - Živeo stav dovoljnog razloga. Hajde, Borise, da popijemo čašu u zdravlje lepote - umilne večnosti sekunda. Znaš li šta još samo može čovek? Da se smeje i da plače.

     - I da se opije. Od rakije, vina, filozofije, žena, nade i očajanja. Znaš li šta jedino čovek zna? Da mora umreti. Kao protivotrov dobio je maštu. Kamen je realan. I biljka. Životinja isto tako. Celishodne su. Ne znaju da moraju umreti. Čovek zna. Digni se, dušo! Leti! Ne jecaj, ti legalni ubico! Zar nismo eto baš otpevali pesmu nad pesmama čovečanstva?

     Morozov zatrese sivu palmu tako da je počela da leti prašina. - Čestiti simbolu dirljive južnjačke nade, biljko sna jedne francuske vlasnice hotela, zbogom! I ti, čoveče bez otadžbine, biljko puzavice bez zemlje, džeparošu smrti, zbogom! Budi ponosan što si romantičar!

 

 

Gospodar Prstenova: Družina prstena, Džon Ronald Ruel Tolkin

     ,,Meni ne treba nikakva mapa'', reče Gimli, koji je došao gore sa Legolasom, i zagledao se pred sebe sa nekom čudnom svetlošću u duboko usađenim očima. ,,Ovo je zemlja gde su naši očevi radili od starine, i mi smo iskovali lik ovih planina u mnogim radovima u metalu i kamenu, i u mnogim pesmama i pričama. One stoje visoke u našim snovima: Baraz, Zirak, Satur.''

     ,,Samo jednom ranije u životu ja sam ih video iz daljine na javi, ali znam i njih i njihova imena, jer ispod njih leži Kazad-dum, Patuljkop, koji je sada nazvan Crna Jama; Morija na vilovnjačkom jeziku. Onde su Barazinbar, Crvenrog, surovi Karadras; a iza njega Srebrozub i Glavoblak; Kelebdil Beli i Fanujdol Sivi, koje mi zovemo Zirakzigil i Bundušatur."

     ,,Tu se Maglene planine račvaju, a u njihovim račvama leži duboka senovita dolina koju mi ne možemo zaboraviti: Azanulbizar, Dimril Dol, koji Vilovnjaci zovu Nanduhirion.''

     ,,Upravo se prema Dimril Dolu i probijamo'', reče Gandalf. ,,Ako se uspnemo na prelaz zvan Kapija Crvenroga, ispod suprotne strane Karadrasa, sići ćemo Dimrilskim stepeništem u duboku dolinu Patuljaka. Tamo leži Jezero ogledala, i tamo reka Srebrotok izvire svojim lednim vrelima.''

     ,,Tamo je voda Keled-zarama'', reče Gimli, ,,i studeni izvori Kibil-nala. Moje srce dršće na pomisao da ću ih ja možda uskoro videti.''

     ,,Neka bi imao radost tog pogleda, moj dobri Patuljče'', reče Gandalf. ,,Ali šta god ti učinio, mi bar ne možemo ostati u toj dolini. Moramo ići niz Srebrotok, u one tajnovite šume, i tako do Velike reke, a onda...''

       On zastade.

     ,,Da, a kuda onda?'', zapita Veseli.

     ,,Do kraja ovog putovanja - na kraju'', reče Gandalf. ,,Ne možemo gledati predaleko unapred. Budimo srećni što je prvi deo bezbedno okončan. Mislim da ćemo počinuti ovde ne samo danas nego i noćas. Neki zdrav vazduh je oko Dračnika. Mnogo zala mora da zadesi jednu zemlju pre no što ona potpuno zaboravi Vilovnjake, ako su oni tu jednom živeli.''

     ,,To je istina'', reče Legolas, ,,Ali Vilovnjaci iz ove zemlje bili su soja stranog nama od šumskog naroda, i drveće i trava ne sećaju ih se sada. Samo ja čujem kamenje kako ih oplakuje: duboko su nas ukopali, lepo su nas obradili, visoko nas nazidali ali su nestali. Oni su otišli. Oni su potražili Luke pre mnogo vremena.''

 

 

Hari Poter i zatvorenik iz Askabana, Džoan K. Rouling

     - Bio sam vrlo mali kada sam ugrizen. Moji roditelji su sve pokušali, ali u to vreme nije bilo leka. Napitak koji mi je profesor Snejp spravljao je skorašnje otkriće. Daje mi sigurnost, znate. Dok god ga uzimam u sedmici pre punog meseca, uspevam da sačuvam razum čak i kada se preobrazim... U stanju sam da se šćućurim u svojoj kancelariji, kao posve bezopasan vuk, i da sačekam da se mesec ponovo smanji...

     - Međutim, pre no što je pronađen napitak protiv vukodlaka, svakog meseca bih postajao potpuni monstrum. Izgledalo je nemoguće da ću moći da pohađam Hogvorts. Drugi roditelji ne bi želeli da im deca budu u mom društvu.

     - Ali, tada je Dambldor postao direktor, a on je imao razumevanja. Rekao je da dok god se držim mera predostrožnosti, nema razloga da ne pohađam školu... - Lupin uzdahnu, i pogleda pravo u Harija. - Rekao sam ti, pre više meseci, da je Mlatarajuća vrba zasađena one godine kada sam ja došao na Hogvorts. Istina je zapravo da je zasađena baš zbog toga što sam ja došao na Hogvorts. Ova koliba - Lupin pogleda sažaljivo po sobi - i tunel koji vodi do nje... napravljeni su radi mene. Jednom mesečno mene su tajno sprovodili iz zamka na ovo mesto, da se tu preobrazim. Na ulazu u tunel zasađeno je drvo kako bi sprečilo svakog drugog da stigne do mene u trenucima kada sam postajao opasan.

     Hari nije mogao da shvati čemu ova priča, ali je ipak pomno slušao. Ništa osim Skobersovog preplašenog skičanja nije remetilo tišinu u kojoj je odzvanjao Lupinov glas.

     - Moji preobražaji tih dana bili su... bili su užasni. Bilo je vrlo bolno pretvoriti se u vukodlaka. Pošto sam bio odvojen od ljudskih bića koje bih mogao da ugrizem, ja sam grizao i grebao sebe samog. Stanovnici sela čuli bi te urlike i buku, i mislili su da čuju neke jezive duhove. Dambldor je ohrabrivao te glasine... Čak i sada, kada u kući već godinama vladaju mir i tišina, seljani se ne usuđuju da joj priđu...

     - Uprkos mojim preobražajima, bio sam srećniji nego ikad ranije u životu. Po prvi put, imao sam prijatelje, tri velika prijatelja: Sirijusa Bleka... Pitera Petigrua... i naravno, tvog oca, Hari - Džejmsa Potera.

     - Mojim prijateljima nije moglo da promakne da jednom mesečno nestajem. Izmišljao sam najrazličitije izgovore. Pričao sam im da mi je majka bolesna, i da idem kući da je obilazim... Plašio sam se da bi me napustili u trenutku kada bi saznali ko sam. Ali naravno, oni su, kao i ti Hermiona, ubrzo sami otkrili istinu...

     - I uopšte me nisu napustili. Umesto toga, učinili su nešto što ne samo da mi je učinilo trenutke preobražaja podnošljivijim, već se pretvorilo u najlepše trenutke mog života. Postali su animagusi.

     - I moj tata? - upita Hari, zapanjen.

     - Da, i on - reče Lupin. - Trebalo im je gotovo tri godine da otkriju kako se to radi. Tvoj otac i Sirijus bili su najpametniji učenici u ovoj školi, na svu sreću, pošto preobražaj u animagusa može da krene i naopako... što je razlog zbog kojeg Ministarstvo strogo vodi računa o svima koji to pokušavaju. Piteru je bila potrebna pomoć koju je mogao da dobije od Džejmsa i Sirijusa. Najzad, kada su bili u petom razredu, uspelo im je da to izvedu. Svako je mogao da se preobražava u životinju po sopstvenoj volji.

     - Ali kako su vam time pomagali? - upita Hermiona, začuđena.

     - Nisu mogli da mi prave društvo u ljudskom obličju, pa su mi pravili društvo preobraženi u životinje - reče Lupin. - Vukodlak je opasan samo za ljude. Išunjali bi se iz zamka svakog meseca, krijući se ispod Džejmsovog nevidljivog ogrtača. Onda bi se pretvorili u životinje... Piter, kao najmanji, provukao bi se ispod razmahalih grana vrbe i dotakao bi čvor koji je čini nepokretnom. Zatim bi se svi spustili niz tunel i pridružili mi se. Pod njihovim uticajem, postajao sam manje opasan. Dok sam bio u njihovom društvu, mada mi je telo i dalje bilo vučje, duh je to bio sve manje.

     - Požuri, Remuse - progunđa Blek, koji je i dalje posmatrao Skobersa sa izrazom nezajažljive gladi.

     - Polako, upravo dolazim do toga, Sirijuse... pa, pred nama su se otvarale izuzetno uzbudljive mogućnosti, sada kada smo svi bili sposobni da se preobrazimo. Uskoro smo mogli noću da se iskradamo iz Vrišteće kolibe, i da tumaramo po školskom dvorištu i selu. Sirijus i Džejms preobrazili bi se u tako velike životinje, da bi bili u stanju da drže vukodlaka pod kontrolom. Sumnjam da je iko od učenika Hogvortsa ikada otkrio više stvari o Hogvortskom dvorištu i Hogsmidu, nego što smo mi tada... Tako smo i napravili Banditovu mapu, i potpisali je našim nadimcima. Sirijus je Šaponja Piter je Crvorep. Džejms je bio Rogonja.

 

 

 

Trijumfalna kapija, Erih Marija Remark

     - Ravik - reče Joana iz mraka. - Kalvados stoji na stolu kod prozora.

     On zastade. Primeti da je napregnut, da ne bi mogao podneti mnogo šta od onog što bi ona mogla reći. Ovo je bilo dobro. Napregnutost se pretvori u slobodnu, laku pouzdanost.

     - Jesi li našla bocu? - upita on.

     - To je bilo prosto. Tu je stajala. Ali ja sam je otvorila. Našla sam otpušač negde među tvojim stvarima. Daj mi još jednu čašu.

     On natoči dve čaše i odnese joj jednu. - Evo. - Bilo je dobro osetiti bistar jabukov sok. Bilo je dobro što je Joana našla pravu reč.

     Ona je zabacila glavu i pila. Kosa joj pade na ramena; ona je u tom trenutku izgledala kao da je sva samo pijenje. Ravik je to na njoj primetio još ranije. Potpuno se predala onome što je trenutno činila. Neodređeno ga se tače misao da u tome nema samo draži nego i opasnosti. Bila je samo pijenje kad je pila; samo ljubav kad je ljubila; samo očajanje kad je očajavala; i samo zaborav kad je zaboravljala.

   

Currently reading

Vreme zivota i vreme smrti
Erih Marija Remark
Progress: 194/302 pages
All the Names
José Saramago, Margaret Jull Costa
Progress: 194/267 pages
The 120 Days of Sodom
Marquis de Sade
Progress: 113/394 pages
Atlas oblaka
David Mitchell
Progress: 292/545 pages
Zovem se Crveno
Orhan Pamuk, Ivan Panović
Progress: 51/524 pages