Return of the She-King

◊  Twenty eight days, six hours, forty two minutes & twelve seconds. That is when the world will end.  

 

 

◊  ,,U znaku istine slažem ove reči po praznoj hartiji i njoj ću verno služiti do kraja.''  

 

 

◊  Ta ja nisam ništa drugo hteo nego da pokušam proživeti ono što je samo od sebe htelo da izbija iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?  ◊

 

Slika Dorijana Greja, Oskar Vajld

     ,,Idemo da sednemo u hladovinu'', reče lord Henri. ,,Parker je doneo piće, a ako ostanete na ovoj jari upropastićete se i Bejzil vas više neće slikati. Stvarno ne smete da dozvolite sebi da preplanete od sunca. Bilo bi to neprikladno.''

     ,,Šta to može da znači?'', povika Dorijan Grej, smejući se dok je sedao na klupu na kraju bašte.

     ,,Trebalo bi da znači vama, gospodine Grej.''

     ,,Zašto?''   

     ,,Zato što imate najdivniju mladost, a mladost je nešto što vredi imati.''

     ,,To ja ne osećam, lorde Henri.''

     ,,Ne osećate sada. Ali jednog dana, kad budete stari i smežurani i ružni, kad vam misao borama izbrazda čelo i kada vam strast groznim ognjem sprži usne, osetićete to, gadno ćete osetiti. Dakle, kud god se krećete, vi očaravate svet. Hoće li uvek biti tako?... Imate neverovatno lepo lice, gospodine Grej. Nemojte da se mrštite. Stvarno imate. A Lepota je obličje Genija - u stvari, ona je viša od Genija, budući da joj nije potrebno nikakvo objašnjenje. Ona spada u velike činjenice života, kao sunce ili proleće, ili odraz u tamnoj vodi srebrne školjke koju mesecom zovemo. Ona je nesporna. Ona ima božansko pravo na apsolutno preimućstvo. One koji je poseduju ona čini prinčevima. Smešite se? Ah! Kad je budete izgubili, nećete se smešiti... Ponekad se kaže da je Lepota samo površna. Možda je tako. Ali nije tako površna kao Misao. Za mene je Lepota čudo nad čudima. Samo plitki ljudi ne sude prema izgledu. Prava misterija sveta je ono vidljivo, ne nevidljivo... Da, gospodine Grej, vama su bogovi bili naklonjeni. Ali ono što bogovi daju takođe brzo uzimaju. Ostalo vam je samo nekoliko godina u kojima ćete živeti stvarno, savršeno i potpuno. Kada prođe vaša mladost, snjom će proći i lepota, a onda ćete iznenada shvatiti da za vas više nema trijumfa, ili da morate da se zadovoljite onim slabašnim trijumfima koji će vam sećanje na prošlost činiti gorčim od poraza. I kako koji mesec bude minuo, bićete bliže nečem strašnom. Vreme je ljubomorno na vas i vodi rat protiv vaših ljiljana i ruža. Pobledećete i obrazi će vam postati ispijeni, a oči mutne. Strašno ćete patiti... Ah! shvatite svoju mladost dok je još posedujete. Nemojte da proćerdate zlato svojih dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežne promašaje ili odričući se života u ime neukih, običnih i prostih. To su nezdravi ciljevi, lažni ideali našeg doba. Živite! Živite divnim životom koji se nalazi u vama! Nemojte da vam išta promakne. Tražite uvek nova uzbuđenja. Nemojte ničega da se plašite... Novi hedonizam - to je potrebno našem dobu. Mogli biste da budete njegov vidljivi simbol. Ne postoji ništa što vi ne možete da uradite svojom ličnošću. Svet vam pripada jedno godišnje doba... U trenutku kad sam vas upoznao, bili ste potpuno nesvesni onoga što ste, ili što biste zaista mogli da budete. Bilo je u vama toliko toga što me je očaralo da sam osetio da moram da vam kažem nešto o vama. Pomislio sam kako bi bilo tragično da propadnete. Jer vaša mladost će trajati još tako kratko - tako kratko. Obično šumsko cveće vene, ali ono ponovo procveta. Zanovetak će biti žut sledećeg juna, kao i sada. Za mesec dana će se na pavitini pojaviti purpurne zvezde, a iz godine u godinu zelena noć njenog lišća ljuljuškaće te purpurne zvezde. Ali mi ne vraćamo svoju mladost. Damari radosti koji biju u nama u dvadesetoj bivaju sve sporiji. Udovi nas izdaju, čula trunu. Raspadamo se u grozne lutke, progonjeni sećanjem na strasti kojih smo se previše plašili i na divna iskušenja za koja nismo imali hrabrosti da im se prepustimo. Mladost! Mladost! Ništa na svetu ne postoji osim mladosti!''

 

Smrt i njeni hirovi, Žoze Saramago

Pažnja, onda,ovoj lekciji iz morala. Bila jednom, u drevnoj zemlji priča, jedna porodica u kojoj beše jedan otac, jedna mati, jedan deda koji je bio očev otac i ono već pomenuto dete od osam godina, dečačić. Dakle, dogodilo se da je deda imao već mnogo godina, zbog čega su mu se tresle ruke i ispadala mu hrana iz usta dok bi sedeli za stolom, što je izazivalo veliko razdraženost kod sina i snaje koji su mu stalno govorili da pripazi na to što radi, ali siroti starac, koliko god to želeo, nije uspevao da obuzda tremor, još teže kad bi ga grdili, i ishod je bio takav da je stalno prljao stolnjak ili ispuštao hranu na pod, da ne govorimo o salveti koju su mu vezivali oko vrata i koju je trebalo menjati tri puta dnevno, za ručkom, za večerom i za kasnim obedom. Tako su stajale stvari bez ikakvih izgleda da se poprave, kada je sin odlučio da okonča neprijatnu situaciju. Pojavio se u kući sa jednom posudom od drveta i rekao ocu, Od danas počinješ da jedeš iz ovoga, sedi na kućni prag jer je tamo lakše počistiti i onda tvoja snaja neće morati da brine zbog tolikih stolnjaka i prljavih salveta. I bilo je tako. Ručak, večera i obed pred počinak, starac sedi sam na kućnom pragu prinoseći hranu ustima onako kako može, polovina mu ispada usput, a jedan deo druge polovine sliva mu se niz bradu, tako da nije preostajalo mnogo toga što mu najzad prođe niz ono što narod naziva kanalom supe. Čini se da unuku nije smetalo što su ružno postupali prema dedi, gledao ga je, zatim bi pogledao u oca i u majku i nastavljao da jede kao da nema ništa sa ovim slučajem. Sve dok jednog popodneva, kad se vratio s posla, otac nije ugledao sina kako obrađuje nožem jedan komad drveta, i pretpostavio je, kao što je bilo normalno i uobičajeno u tim davnim vremenima, da je sopstvenim rukama pravio sebi igračku. Sledećeg dana, međutim, shvatio je da se nije radilo o kolima, bar se nije videlo mesto na kome bi mu se mogli uglaviti točkovi, i zatim pitao, Šta to radiš. Dečak se pravio da nije čuo i nastavio da izdubljuje drvo vrhom noža, to se dogodilo u vreme kada su roditelji bili manje plašljivi i nisu trčali da istrgnu iz ruku dece to oruđe toliko korisno za izradu igračaka. Nisi čuo, šta radiš sa tim drvetom, ponovo je otac pitao, a sin, ne podižući pogled sa onoga što je radio, odgovori, Pravim posudu za svog oca kada ostari i kada mu se budu tresle ruke, kada ga pošalju da jede na kućni prag, kao što su učinili mom dedi. Behu to reči svete. Spao je veo sa očiju oca, ugledao je istinu i njeno svetlo, i istog trenutka otišao da traži oprost svoga roditelja i kada je došlo vreme za večeru, svojim mu je rukama pomogao da sedne na stolicu, sopstvenim rukama mu je nežno brisao bradu jer je to još uvek mogao dok njegov voljeni otac više nije. 

 

Na zapadu ništa novo, Erih Marija Remark

     Mirno je ležao neko vreme. A onda reče:

     - Možeš Mileru poneti moje čizme.

     Klimnuh glavom razmišljajući šta bih mogao reći da ga ohrabrim. Usne su mu zbrisane, usta uvećana, zubi istureni kao da su od krede. Meso se rastvara, čelo je ispupčeno, jagodice štrče. Kostur se probija. Oči mu već upadaju. Za nekoliko časova biće svršeno.

     Nije on prvi koga tako vidim; ali mi smo zajedno odrasli, a onda je to drukčije. Od njega sam prepisivao zadatke. U školi je nosio većinom smeđe odelo s pojasom, koje je bilo na rukavima izlizano. I bio je među nama jedini koji je umeo na vratilu da napravi veliki obrtaj; kosa mu je tada kao svila letela po licu. Kantorek se zbog toga ponosio njime. Ali cigarete nije podnosio. Koža mu je bila vrlo bela, imao je nečeg od devojke.

     Gledam svoje čizme. Velike su i glomazne, pantalone u njih ugurane; kad čovek ustane, debeo i snažan izgleda u tim olucima. Ali kad odemo na kupanje i svučemo se, odjednom su nam noge opet tanke i ramena uzana. Onda više nismo vojnici, već skoro dečaci, i ne bi čovek verovao da možemo ranac da prtimo. Čudan je to trenutak kad smo goli - onda smo civili, i tako se skoro i osećamo.

     Franc Kemerih je na kupanju izgledao malen i slab kao dete. A sada leži ovde, zašto li? Trebalo bi ceo svet provesti pored ove postelje i reći: Ovo je Franc Kemerih, ima devetnaest i po godina, neće da umre. Ne dajte da umre!

     Moje se misli brkaju. Ovaj vazduh, pun karbola i gnjileži, zaptiva pluća, guši kao teška kaša.

     Smrkava se. Kemerihovo lice bledi, ističe se na jastuku i tako je bledo da sija. Usta mu se polako miču. Primakoh mu se. On prošapta:

     - Ako nađete moj sat, pošaljite ga kući.

     Ne rekoh ništa. Nema više smisla. Ne mogu ga ubediti. Bedno se osećam zbog bespomoćnosti. To čelo s upalim slepoočnicama, ta usta koja su samo još vilica, taj šiljasti nos! I kod kuće ona uplakana debela žena kojoj moram da pišem. Samo da sam već poslao to pismo.

     Bolnički pomoćnici prolaze s bocama i kofama. Jedan priđe, baci na Kemeriha ispitivački pogled, pa se udalji. Vidi se da čeka, verovatno mu treba postelja.

     Primakoh se uz Franca i govorim kao da to može da ga spase.

     - Možda će te smestiti u oporavilište na Manastirskom brdu, Franc, među vilama. Tamo ćeš moći da vidiš preko polja sve do ona dva drveta na horizontu. Sada kad žito zri najlepše je vreme, polja u suncu izgledaju kao sedef. Pa aleja jablanova kod Manastirskog potoka gde smo zecove lovili! Moći ćeš opet sebi da napraviš akvarijum i da gajiš ribe, moći ćeš da izlaziš a nikog da ne pitaš, pa čak i na klaviru da sviraš ako hoćeš.

     Nagnuh se nad njegovo lice koje u senci leži. Još diše, tiho. Lice mu je mokro, on plače. Lepo sam zabrljao svojim glupim brbljanjem!

     - Ali, Franc - obuhvatim njegova ramena, prislanjam svoje lice uz njegovo. - Hoćeš li sad da spavaš?

     Ne odgovara. Suze mu teku niz obraze. Hteo bih da ih obrišem ali moja maramica je suviše prljava.

     Prođe jedan čas. Sedim napregnuto i posmatram svaki njegov izraz, ne bi li možda hteo još nešto da kaže. Kad bi bar hteo da zine i viče! Ali on samo plače, u stranu nagnute glave. Ne govori o svojoj majci, ni o svojim sestrama i braći, ništa ne kazuje, valjda je to već iza njega; sada je sam sa svojim malim devetnaestogodišnjim životom, i plače jer ga ovaj napušta.

     Ovo je najsmeteniji i najtužniji rastanak kojisam ikada video, mada je i kod Tjadena bilo gadno: bio je kao medved jak momak, a urlikao je za svojom majkom, i prestrašen, iskolačenih očiju, bajonetom je lekaru branio pristup krevetu, sve dok se nije skljokao.

     Odjednom Kemerih zastenja i poče da krklja.

     Skočih i izleteh spotičući se i pitajući:

     - Gde je lekar? Gde je lekar?

     Kada ugledah beli mantil, čvrsto ga uhvatim.

     - Dođite brzo, inače umreće Franc Kemerih.

 

Tvrđava, Meša Selimović

    Pogledao me je iznenađeno, uplašeno: mislio je da sam se izliječio od ludosti koje sam, kao jedini plijen, donio iz rata. I jesam. Oslobodio sam se čudne bezvoljnosti i tihe tuge, i namjeravao da pođem odavno utrtim putem kojim ide većina ljudi. Ali odjednom mi se učinila nadasve zanimljiva mogućnost da nestane sila teže, i da sve počne da lebdi i leti na sve strane, da se raskidaju stari spojevi, da nasilnik zaboravi žrtvu u svom nepovratnom letu, a osvetnik juri drugom stazom, iznad ili ispod onoga kome želi da se osveti. Nestalo bi krivih i pravih, ostalo bi samo lebdenje. Letjele bi i džamije, dokaci, groblja, drveta, kuće, uselio bih se u jednu sa svojom ženom, čvrsto bih je držao u zagrljaju, da mi je vasionski vihor ne odnese, i bili bismo srećni, znajući da nema zloćudne sile koja nas može vratiti u ružno životno puzanje. Uhvatio bih i jedno drvo, jabuku ili trešnju, da mi cvjeta, neprestano kružeći, i da daje plod našem djetetu koje će se roditi u tom kruženju. Ni rat više ne bi bio moguć, jedino ako bi uspio nekog da udariš, nogom ili šakom, u prolazu, a možda bi više poželio da ga upitaš za zdravlje. I podučavanje djece bilo bi nešto drukčije nego ovdje, i svakako manje dosadno. Taman bi jednom letećem đaku saopštio neko pravilo, i susreo bi ga ponovo kroz godinu ili dvije, da ga upitaš je li zapamtio, a možda i nikad više, na njegovu sreću. Samo bih svoje dijete naučio svemu lijepom što znam, ni za što, iz čistog zadovoljstva, da mu bude ugodno.

     Nasmiješio sam se toj šašavoj misli, kao izliječeni pijanac mirisu rakije, pomalo setno, pomalo podsmješljivo. Ne bih joj se začudio, poslije rata. Danas mogu i bez nje.

 

— feeling love

15 authors to read based on your favorite drinks

Reblogged from Prerazmišljavanje:
— feeling angel

 

No matter if it's a cup of tea or coffee, lemonade or a glass of wine, books and drinks go well together. This universal truth has been discovered not only by avid readers but also writers, some of whom became as well known for their drinking habits as for their literary achievements. Taking advantage of the summer time and the permanent feeling of thirst, we've gathered light-hearted recommendations of 14 well known and read authors and their drinks. Find your match, sip, read, and enjoy the summer reading time. 

 

 

Truman Capote called this cocktail his special “orange drink” so if you share his taste for upgraded orange juice, go for a screwdriver drink with one of Capote's books in your hand.

 

 
In this profession it’s a long walk between drinks.
 
Truman Streckfus Persons, known as Truman Capote, was an American author, screenwriter and playwright, many of whose short stories, novels, plays, and nonfiction are recognized literary classics, including the novella Breakfast at Tiffany's (1958) and the true crime novel In Cold Blood (1966)... read more
 
Truman Capote's most popular books on BookLikes:
In Cold Blood - Truman CapoteBreakfast at Tiffany's and Three Stories - Truman CapoteOther Voices, Other Rooms - Truman CapoteThe Grass Harp, Including A Tree of Night and Other Stories - Truman CapoteMusic for Chameleons - Truman Capote

 

 

Ernest Hemingway is known for his love for cocktails: Mohito, Martini, vermouth... Living in Havana, though, must have left a trace in his preferences and we bet Mojito was hight on the author's top drinks list. If it's also on yours, have a sip.

 

 

My mojito in the Bodeguita del Medio and my daiquiri in the Floridita.
quote on the wall of La Bodeguita del Medio, Havana, Cuba
 
Ernest Hemingway ranks as the most famous of twentieth-century American writers. Hemingway has been regarded less as a writer dedicated to his craft than as a man of action who happened to be afflicted with genius. When he won the Nobel Prize in 1954, Time magazine reported the news under Heroes rather than Books... read more
 
Ernest Hemingway's most popular books on BookLikes
The Old Man and the Sea - Ernest HemingwayThe Sun Also Rises - Ernest HemingwayA Farewell to Arms - Ernest HemingwayFor Whom the Bell Tolls - Ernest HemingwayA Moveable Feast - Ernest Hemingway
 

 

Asked by a translator to explain his text William Faulkner said:

I have absolutely no idea of what I meant. You see, I usually write at night. I always keep my whiskey within reach; so many ideas that I can’t remember in the morning pop into my head.

If you're fond of whiskey, try Faulkner's favorite drink: mint julep. 

 

William Faulkner's favorite drinkWilliam Faulkner

 

Civilization begins with distillation.
 
His first poem was published in The New Republic in 1919. His first book of verse and early novels followed, but his major work began with the publication of The Sound and the Fury in 1929... read more
 
William Faulkner's most popular books on BookLikes:
The Sound and the Fury - William FaulknerLight in August (The Corrected Text) - William FaulknerAbsalom, Absalom! - William FaulknerAs I Lay Dying - William FaulknerSanctuary: The Corrected Text - William Faulkner

 

 

Martini IS James Bond. James Bond IS Ian Fleming. If you like martini, you ARE James Bond for us. 


  

Never say 'no' to adventures.

Always say 'yes,' otherwise you'll lead a very dull life.

 

His first job was with Reuters News Agency where a Moscow posting gave him firsthand experience with what would become his literary bete noire--the Soviet Union. During World War II he served as Assistant to the Director of Naval Intelligence and played a key role in Allied espionage operations. After the war he worked as foreign manager of the Sunday Times, a job that allowed him to spend two months each year in Jamaica. Here, in 1952, at his home "Goldeneye," he wrote a book called Casino Royale--and James Bond was born... read more
 
Ian Fleming's most popular books on BookLikes
 
 
From Russia With Love - Ian FlemingGoldfinger - Ian FlemingDoctor No - Ian FlemingOn Her Majesty's Secret Service - Ian FlemingLive and Let Die - Ian Fleming
 

 

Cosmo was named the sexiest drink thanks to Candace Bushnell who popularize the drink in her Sex and the City series. If you adore Carrie Bradshaw, the Sex and the City's main character, grab cosmo and read/write on!

 

Candace Bushnell

 

I make mistakes. That's what I do. I speak without thinking, I act without knowing. I drink so much that I can barely walk... I'm a fantastic lover though, and an amazing friend. God knows I mean well.

- Carrie Bradshaw, Sex and the City

 

Candace Bushnell is the critically acclaimed, international best-selling author of Killing Monica, Sex and the City, Summer and the City, The Carrie Diaries, One Fifth Avenue, Lipstick Jungle, Trading Up, and Four Blondes. Sex and the City, published in 1996, was the basis for the HBO hit series and two subsequent blockbuster movies. Lipstick Jungle became a popular television series on NBC, as did The Carrie Diaries on the CW... read more
 
Candace Bushnell's most popular books on BookLikes
The Carrie Diaries - Candace BushnellSex and the City - Candace BushnellFour Blondes - Candace BushnellLipstick Jungle - Candace BushnellSummer and the City - Candace Bushnell
 

 

If you like Margarita, read Jack Kerouac who developed his love for this drink during his trip through Mexico. 

 

 

Jack Kerouac

Don't drink to get drunk. Drink to enjoy life.

 

Jack Kerouac's writing career began in the 1940s, but didn't meet with commercial success until 1957, when On the Road was published. The book became an American classic that defined the Beat Generation. His parents had immigrated as very young children from the Province of Quebec, Canada, and Kerouac spoke a local French Canadian-American dialect before he spoke English... read more
 
Jack Kerouac's most popular books on BookLikes:
On the Road - Jack KerouacDesolation Angels - Jack Kerouac, Joyce JohnsonThe Dharma Bums - Jack KerouacBig Sur - Jack Kerouac, Aram SaroyanThe Subterraneans - Jack Kerouac
 
 
 

 

Raymond Carver was Hemingway's mate not only in writing but also boozing. Some of the records reveal that Bloody Mary cocktail, which he named "heart starter", made his hangover breakfast. We definitely do not recommend this kind of diet but if you'd like to give the tomatoes a good stir, choose Bloody Mary. 

 

 

Drinking’s funny. When I look back on it, all of our important decisions have been figured out when we were drinking.

Even when we talked about having to cut back on drinking, we’d be sitting at the kitchen table or out at the picnic table with a six-pack or whiskey.

What We Talk About When We Talk About Love

 
Raymond Carver was born in Clatskanie, Oregon, in 1938. His father was a saw-mill worker and his mother was a waitress and clerk. He married early and for years writing had to come second to earning a living for his young family. Despite, small-press publication, it was not until Will You Please Be Quiet Please? appeared in 1976 that his work began to reach a wider audience... read more
 
Raymond Carver's most popular books on BookLikes 
What We Talk About When We Talk About Love - Raymond CarverCathedral - Raymond CarverShort Cuts: Selected Stories - Raymond Carver, Robert AltmanThe Best American Short Stories of the Century - John Updike, Philip Roth, Bernard Malamud, Martha Gellhorn, Vladimir Nabokov, Gish Jen, Ernest Hemingway, Raymond Carver, Cynthia Ozick, Tim O'Brien, Harold Brodkey, Robert Penn Warren, Joyce Carol Oates, Flannery O'Connor, William Faulkner, William Saroyan, Saul BellowWill You Please Be Quiet, Please? - Raymond Carver
 
 

If you like gin and tonic read J.K. Rowling or F. Scott Fitzgerald's. Both authors highlighted this drink as their favorite.

 

F. Scott Fitzgerald

 

J.K. Rowling

JK Rowling grew up in Chepstow, Gwent where she went to Wyedean Comprehensive. Jo left Chepstow for Exeter University, where she earned a French and Classics degree, and where her course included one year in Paris. As a postgraduate she moved to London to work at Amnesty International, doing research into human rights abuses in Francophone Africa. She started writing the Harry Potter series during a Manchester to London King's Cross train journey, and during the next five years, outlined the plots for each book and began writing the first novel... read more
 
J.K. Rowling's most popular books on BookLikes:
Harry Potter and the Sorcerer's Stone - J.K. Rowling, Mary GrandPréHarry Potter and the Goblet of Fire - J.K. Rowling, Mary GrandPréThe Casual Vacancy - J.K. RowlingThe Silkworm - J.K. Rowling, Robert GalbraithThe Tales of Beedle the Bard - Beedle the Bard, J.K. Rowling

 

 F. Scott Fitzgerald

First you take a drink, then the drink takes a drink, then the drink takes you.
 

 

F. Scott Fitzgerald was one of the major American writers of the twentieth century -- a figure whose life and works embodied powerful myths about our national dreams and aspirations. Fitzgerald was talented and perceptive, gifted with a lyrical style and a pitch-perfect ear for language. He lived his life as a romantic, equally capable of great dedication to his craft and reckless squandering of his artistic capital. He left us one sure masterpiece, The Great Gatsby; a near-masterpiece, Tender Is the Night... read more
 
F. Scott Fitzgerald's most popular books on BookLikes:
The Great Gatsby - F. Scott FitzgeraldTender Is the Night - F. Scott FitzgeraldThe Beautiful and Damned - F. Scott FitzgeraldThe Love of the Last Tycoon - F. Scott FitzgeraldGatsby Girls - F. Scott Fitzgerald

 

 

 

 

 

 

 

J.R.R. Tolkien admitted to be a beer lover. C.S. Lewis is known for his love to this golden liquor as well. Not so strange then that those two spent enjoyable time in pubs reading and discussing their writing, having several pints and paying close attention to what they were drinking. Reportedly, Lewis liked a good draft bitter off the wood, disliked bottled and hated canned beer. 

 

 

J.R.R. Tolkien

John Ronald Reuel Tolkien was an English writer, poet, philologist, and university professor, best known as the author of the classic high fantasy works The Hobbit, The Lord of the Rings, and The Silmarillion... read more

 

J.R.R. Tolkien's most popular books on BookLikes

The Fellowship of the Ring - J.R.R. TolkienThe Hobbit - J.R.R. TolkienThe Two Towers - J.R.R. TolkienThe Silmarillion - J.R.R. Tolkien, Ted Nasmith, Christopher TolkienThe Children of Húrin - J.R.R. Tolkien, Christopher Tolkien, Alan Lee

 

 

C.S. Lewis

I can't imagine a man really enjoying a book and reading it only once. 

Clive Staples Lewis was one of the intellectual giants of the twentieth century and arguably one of the most influential writers of his day. He wrote more than thirty books, allowing him to reach a vast audience, and his works continue to attract thousands of new readers every year... read more

 

C.S. Lewis' most popular books on BookLikes

The Lion, the Witch, and the Wardrobe - C.S. LewisThe Magician's Nephew - C.S. LewisThe Voyage of the Dawn Treader - C.S. Lewis, Pauline BaynesPrince Caspian - C.S. LewisThe Silver Chair - C.S. Lewis, Pauline Baynes

 

Honore de Balzac'a coffee addiction may be too much even for a hard-core coffee lover -- the author is believed to drink up to 50 cups a day! L. Frank Baum, author of The Wonderful Wizard of Oz, was much more moderate coffee drinker with four or five breakfast cups of sweet white coffee a day. How about you?

 

 

Honoré de Balzac

As soon as coffee is in your stomach, there is a general commotion.

Ideas begin to move…similes arise, the paper is covered.

Coffee is your ally and writing ceases to be a struggle.

 

Honoré de Balzac was a French novelist and playwright. His magnum opus was a sequence of short stories and novels collectively entitled La Comédie humaine, which presents a panorama of French life in the years after the 1815 fall of Napoleon Bonaparte... read more

 

Honoré de Balzac's most popular books on BookLikes

Père Goriot - Honoré de BalzacCousin Bette - Francine Prose, Honoré de Balzac, Kathleen RaineEugénie Grandet - Christopher Prendergast, Honoré de Balzac, Sylvia RaphaelLost Illusions - George Saintsbury, Honoré de Balzac, Ellen MarriageThe Unknown Masterpiece; and, Gambara - Richard Howard, Arthur C. Danto, Honoré de Balzac

 

 

If you prefer a hot aromatic tea than cocktails or coffee, make sure to follow George Orwell's golden rules of making a perfect cup of tea

 

 

George Orwell

One strong cup of tea is better than twenty weak ones. All true tea lovers not only like their tea strong, but like it a little stronger with each year that passes.

 

Eric Arthur Blair who used the pen name George Orwell, was an English novelist, essayist, journalist and critic. His work is marked by lucid prose, awareness of social injustice, opposition to totalitarianism, and commitment to democratic socialism. Commonly ranked as one of the most influential English writers of the 20th century, and as one of the most important chroniclers of English culture of his generation, Orwell wrote literary criticism, poetry, fiction, and polemical journalism. He is best known for the dystopian novel Nineteen Eighty-Four (1949) and the allegorical novella Animal Farm (1945)... read more

 

George Orwell's most popular books on BookLikes

1984 - George Orwell, Erich FrommAnimal Farm - George OrwellThe Portable Atheist: Essential Readings for the Nonbeliever - John Updike, George Eliot, John Stuart Mill, Thomas Hobbes, Richard Dawkins, Daniel C. Dennett, Carl Sagan, Mark Twain, H.L. Mencken, Christopher Hitchens, Ian McEwan, Salman Rushdie, Joseph Conrad, Ibn Warraq, Martin Gardner, Karl Marx, Bertrand Russell, A.C. Grayling, PeHomage to Catalonia - Lionel Trilling, George OrwellShooting an Elephant - George Orwell 

 

 

Jane Austen was well known for her feminist life approach, her language was witty, actions full of determination and books ground-breaking. This also refers to her culinary preferences. She adored ices and red wine. 

 

 

Jane Austen

But in the meantime for Elegance & Ease & Luxury . . .

I shall eat Ice & drink French wine, & be above Vulgar Economy.

 

Jane Austen was an English novelist whose works of romantic fiction, set among the landed gentry, earned her a place as one of the most widely read writers in English literature... read more

 

Jane Austen's most popular books on BookLikes

Sense and Sensibility - Jane AustenEmma - Jane Austen, Fiona StaffordMansfield Park - Jane AustenJane Austen's Letters - Deirdre Le Faye, Jane AustenPride and Prejudice: The Wild and Wanton Edition - Michelle M. Pillow, Annabella Bloom, Jane Austen

 

 

Sources:

http://www.port-magazine.com/feature/combined-measures-great-writers-their-drinks/

http://www.telegraph.co.uk/news/uknews/1507438/There-would-be-so-much-to-tell-her....html

http://www.openculture.com/2011/12/drinking_with_william_faulkner.html

http://www.foodrepublic.com/2012/10/30/7-things-you-didnt-know-about-ernest-hemingways-drinking-habits/

http://blog.biographyonline.net/2013/01/30-facts-about-jrr-tolkien.html

http://paperandsalt.org/2014/07/07/bloody-mary-cocktail-raymond-carver/

http://www.thekitchn.com/how-to-make-a-perfect-cup-of-tea-according-to-george-orwell-191448

http://www.slate.com/articles/arts/culturebox/features/2013/daily_rituals/coffee_from_balzac_to_beethoven_it_has_fueled_artistic_endeavor_for_centuries.html

Norveška šuma, Haruki Murakami

     Prekrstivši ruke i zažmurivši, Hacumi je utonula u ugao zadnjeg sedišta taksija. Zlatne naušnice povremeno bi joj zasvetlucale u ritmu drmusanja automobila. A pariskoplava haljina bila joj je kao salivena u tonu s tamom tog ćoška. Njene svetlim ružem nakarminisane usne lepog oblika, s vremena na vreme bi uzdrhtale, kao da je htela da izgovori sebi nešto u bradu pa se zatim predomislila. Gledajući je takvu, činilo mi se da shvatam zašto ju je Nagasava odabrao za svoju posebnu partnerku. Ima toliko žena koje su lepše od Hacumi, a i Nagasava je toliko njih mogao da ima. Ali, Hacumi je u sebi imala nešto što je moglo toliko snažno da ti uzburka osećanja. No, ta snaga kojom bi ti uzburkala srce nipošto nije bila silovita. Bila je blaga ali bi ti srce od nje ustreptalo. Sve dok taksi nije stigao u Šibuju, neprestano sam gledao u nju, pitajući se kakva su ta ustreptala osećanja koja je ona u meni izazivala, Ipak, to do kraja nisam saznao.

     Šta su ona u stvari bila shvatio sam tek dvanaest ili trinaest godina kasnije. Stigao sam u Santa Fe, u američkoj državi Nju Meksiko, da intervjuišem jednog slikara i otišao u obližnju piceriju, gde sam pio pivo, jeo picu i posmatrao čudesno lep zalazak sunca. Sve se pod kapom nebeskom obojilo u crveno - moje ruke, tanjir, sto - sve što sam video pred očima bilo je natopljeno jarkocrvenom bojom, kao preliveno nekim voćnim sirupom. Sred tog zalaska sunca koji me je potpuno savladao, naprasno se setih Hacumi. I shvatih šta je u stvari bila ustreptalost srca koju mi je ona donela. Bilo je to nešto nalik nikad neispunjenoj dečačkoj žudnji, onoj koja će neispunjena zauvek i ostati. Ta nevina, skoro urezana žudnja, ostala je u meni nekad davno zaboravljena. Toliko se dugo nisam ni setio da je u meni ikad i postojala. Ono što je Hacumi probudila bio je toliko dugo uspavani deo mog bića. Spoznavši to, obuzela me je takva tuga da mi je došlo da zaplačem. Bila je zaista, zaista izuzetna žena. Trebalo je da neko nešto preduzme da je spasi, bilo šta.

     Ni Nagasava ni ja to, međutim, nismo mogli. Kao i mnogi koje sam poznavao, i Hacumi je, kada je dosegla određenu tačku u životu, naprasno sebi oduzela život. Dve godine pošto je Nagasava dobio premeštaj u Nemačku, udala se za drugog, i dve godine kasnije, žiletom sebi presekla vene.

     Vest o njenoj smrti doneo mi je naravno Nagasava. Napisao mi je pismo iz Bona. ,,Posle Hacumine smrti, nešto se u meni ugasilo. Čak i za mene, ovakvog, taj bol je nepodnošljiv.'' Iscepao sam i bacio to pismo, ne napisavši mu nikad više ni reč.

 

Noćna diližansa, Konstantin Georgijevič Paustovski

     - A sada bismo mi želele da znamo kakav ste vi čovek? Jer mi ne umemo da vidimo u mraku?

     - Ja sam pesnik-lutalica - odgovorio je Andersen. - Ja sam mlad. Imam gustu, talasastu kosu i preplanulo lice. Moje plave oči se skoro neprestano smeju zato što sam bezbrižan i još uvek nisam ni u koga zaljubljen. Moj jedini posao je da pravim ljudima male poklone i činim neozbiljne stvari samo da bih obradovao svoje bližnje.

     - Koje, na primer? - upita Elena Gvičioli.

     - Šta da vam pričam? Prošlog leta sam bio u Jitlandu kod mog poznanika šumara. Jednom sam šetao po šumi i izbio na poljanu gde je raslo mnogo pečurki. Istog dana sam se vratio na tu poljanu i pod svaku pečurku sakrio bombonu u srebrnom omotu, ili urmu, ili buketić veštačkog cveća, ili naprstak i svilenu mašnu. Idućeg jutra sam pošao u šumu sa šumarevom ćerkom. Imala je sedam godina. I eto, ona je pod svakom pečurkom nalazila te neobične stvarčice. Samo urme nije bilo. Sigurno je ukrala neka vrana. Da ste samo videli kako su ushićeno gorele devojčicine oči. Ubedio sam je da su sve te stvari sakrili patuljci.

     - Prevarili ste nevino biće - rekao je sveštenik s negodovanjem. - To je veliki greh!

     - Ne, to nije bila prevara. Ona će da zapamti taj događaj za ceo život. I uveravam vas, njeno srce neće tako lako da otvrdne kao onima koji nisu doživeli tu bajku. Osim toga, napominjem vam, vaša svetosti, da nisam navikao da slušam netražene pridike.

 

Ostrvo, Meša Selimović

     Seljanke su zastale na česmi ukraj puta, pile su vodu, umivale se, kvasile uzavrele žile na rukama, a onda krenule dalje.

     Prišao je i on, i prije nego što je poturio ruke pod mlaz vode iz lule, primijetio je i zastao, prijatno iznenađen, kao da je udahnuo mnogo čistog vazduha: u bijelom, ravno istesanom kamenu bile su krupnim slovima ispisane samo dvije reči, uklesane iznad lule

     KAKO SI?

     Ozarilo ga je to dobrodušno pitanje. Kao da je sreo prijatelja ili dragog dobrog čovjeka koji mu postavlja obično ljudsko pitanje. Kako si? Jesi li umoran? Je li ti teško u životu? Predahni, odmori se, osvježi se ovom vodom, za tebe sam je uhvatio, biće ti lakše. Misli na mene, kao što ja mislim na tebe.

     A Ivan je odgovarao, nesvjesno, sigurno kao i većina ljudi koji tuda naiđu:

     Dobro sam, kako si ti? Hvala što me pitaš. Baš mi je drago što smo se sreli. Bilo mi je možda i teško, više nije, bodriji sam i veseliji poslije razgovora sa tobom. I da znaš, divno je to što neprestano stojiš na tom mjestu, nasmiješeno sačekuješ ljude, razgovaraš s njima i olakšavaš im životne teškoće, skidaš im makar dio jada sa srca. Kako si se toga sjetio, čovječe božji!

     Dugo je ostao kraj te česme i njenog ljudskog pitanja i pozdrava, zamišljajući divnu dušu tog čovjeka što se u vječnost brine o ljudima koji će proći ovim drumom.

     KAKO SI? DOBRO SAM, HVALA.

     Odavno ga ništa nije tako ozarilo i odobrovoljilo kao te dvije jednostavne riječi s kojima se dobri ljudi susreću. A možda više i nema tog čovjeka što je to smislio i ispisao, možda je odavno mrtav. (Sigurno je mrtav, patina se odavno uhvatila po kamenu.) Ali njegova dobra misao živi, i spomen na njega ne umire.

 

Sedam Sunaca i Sedam Luna, Žoze Saramago

Kralj se za sada još priprema za noć. Svlače ga sobari i odevaju u odore, shodno prilici i stilu, predaje se odeća iz ruke u ruku, uz veliki ceremonijal, kao kada se rukuje svetim relikvijama pri blagosiljanju devica, a sve se odigrava u prisustvu mnoštva slugu i paževa, jedan otvara škrinju, drugi nosi luč, treći brine o plamenu, dvojica ni da se mrdnu, pa onda dvojica koji ih oponašaju, i još mnoštvo onih za koje se ne zna ni šta rade ni zašto su tu. Najzad, posle tolikih zajedničkih napora, kralj je spreman, jedan od plemića namešta poslednji nabor, drugi ispravlja izvezenu kragnu, i već za koji trenutak vladar će se uputiti u odaje kraljičine. Krčag čeka da bude napunjen.

 

Pogreb, Zoran Radmilović

Odoše jednog dana ljudi stazom

Prateći čamov sanduk, rekavši:

- Ode život dalje, bacite cveće,

Na humku svežu, vratimo se

Putem utabanim, svesni sebe.

Putem koji je za jednu smrt kraći.

 

Moj put i tvoj put i njen.

Put koji je svakim korakom kraći.

Odoše ljudi stazom brbljajući

S vencima napred, s priznanjem

Čoveku koga nema.

 

A svaki korak je bliže.

Odlaze ljudi nesvesni

A uplašeni ipak,

Pod ruku sa smrću.

 

Zapisi iz mrtvog doma, Fjodor Mihajlovič Dostojevski

     Uopšte govoreći, moj prvi utisak pri ulasku u tamnicu bio je da ne može biti odvratniji, ali pored svega toga - čudnovato! - učinilo mi se da se u tamnici mnogo lakše živi nego što sam ja putem zamišljao. Osuđenici, baš i oni u okovima, slobodno su išli po svojoj tamnici, grdili se, pevali, radili za sebe, pušili lule, čak su i pili (premda vrlo malo njih), a noću su se neki i kartali. Sam rad, na primer, nije mi izgledao mnogo težak, robijaški, i tek dosta dugo posle toga razumeo sam da težina i toga rada i robijanje tome radu, nije toliko u tome što je on težak, mučan i neprekidan, koliko u tome što je prinudan, obavezan, pod moranje, pod batinama. Slobodan seljak radi možda još mnogo više, katkad i noću, osobito leti, ali on radi ta sebe, sa svesnom i voljnom namerom, te mu je mnogo lakše nego robijašu na prinudnom i za njega sasvim nekorisnom radu. Jednom mi dođe pomisao: ako bismo ushteli da čoveka sasvim prignječimo, da ga satremo, da ga kaznimo najstrašnijom kaznom, tako da bi i najcrnji zločinac uzdrhtao od te kazne i unapred se od nje plašio - trebalo bi dati radu karakter najpotpunije, savršene nekorisnosti i besmislice. Premda je sadašnji robijaški rad dosadan robijašu i ne zanima ga, ipak, i sam po sebi, rad je pametna stvar: robijaš pravi cigle, kopa, zida, malteriše, gradi; u tome poslu vidi se zadatak, svrha. Robijaški radnik se ponekad i zanese svojim radom, oduševi se pa hoće da ga izvede što veštije i bolje. Ali ako bi morao, na primer, da presipa vodu iz jednog čabra u drugi, iz drugoga u prvi, ili da gomilu zemlje prenosi  s jednog mesta na drugo i opet da je vraća, u beskraj, ili da tuca pesak - ja mislim da bi se taj nesrećnik za nekoliko dana udavio, ili bi počinio hiljadu krivica, makar i umro, samo da se oslobodi takvoga poniženja, stida i muke. Razume se, takva kazna bi se pretvorila u mučenje, u osvetu, i bila bi nešto ludo, jer ne bi imala nikakvog pametnog smera. Ali kako jedan deo takvih muka, besmislice, poniženja i stida, neizbežno postoji u svakom prinudnom radu, to je i robijaški rad neuporedivo teži i mučniji od svakog drugog slobodnog rada, baš zato što je prinudan i nasilan.

 

Timor mortis, Slobodan Selenić

     Nije me sa krovne terase oterao ni drugi oblak nemačkih aviona koji se nadneo nad Beograd negde posle jedanaest časova. Gotovo ravnodušno slušam i gledam štuke koje se obrušavaju na ranjeni grad. I ne pomišljam da se sklanjam, poučen Starčevim iskustvom da nema smrti bez suđena dana. Tek pošto je vrisak na nebu i zemlji utihnuo, sakupih hrabrost da se vratim u stan. Na ulicu, međutim, nisam ni pomišljao da izađem. Bojao sam se da stanem oči u oči sa razvaljenim i ispražnjenim Beogradom. Za razliku od pustolovnog Rastinjaka koji žudi za sudarom sa bleštavim Parizom, ja sam razrovani Beograd samo zamišljao. Stalno. Kuće koje sam voleo. One u kojima nikoga nisam znao, i one u kojima su živeli rođaci i poznanici. Prijatelja nisam imao. I nemam. Rođeni inokosac. Najčešće, ipak, zamišljao sam vaznesenjsko sklonište i poslednje časove mojih roditelja. Ni njih više nemam. Sam u mraku trpezarije, široko otvorenih očiju na kanabetu, provedoh dve noći polubudan, sneno siguran da ležim u grobnici iz koje ne smem izaći, u grad mračniji od moje rake.

 

Zapisi iz podzemlja, Fjodor Mihajlovič Dostojevski

     Kod kuće sam najviše čitao. Hteo sam da spoljašnjim utiscima ugušim u sebi ono što je u meni vrilo. A od spoljašnjih utisaka za mene je bilo moguće jedino čitanje. Ono mi je zaista mnogo pomagalo - uzbuđivalo me, davalo nasladu, mučilo. Ali bi mi i ono ponekad užasno dojadilo. Ipak sam želeo da se krećem! I tad sam se odjednom zagnjurio u mračan, podzeman, prljav - ne baš razvrat, ali razvratić. Moje strasti su bile ljute, vrele usled svakidanje bolesne moje razdražljivosti. Napadi su bili histerični, sa suzama i grčevima.

     Osim čitanja, ne beše za mene ničega drugog, ničega što bih mogao u svojoj okolini poštovati, i što bi me privlačilo. Sem toga, nabujala bi ponekad i čežnja; pojavljivala se histerična žudnja za protivrečnostima, za kontrastima, i tako sam se odao razvratu. Sve ovo nisam kazao radi svog opravdanja... Uostalom, ne! Slagao sam! Baš sam hteo da se opravdam. Ovu primedbu činim, gospodo, za sebe. Neću da lažem. Dao sam reč.

     Odavao sam se razvratu usamljeno, noću, tajno, bojažljivo, prljavo i sa stidom koji me nije napuštao ni u najodvratnijim trenucima, već je baš u tim trenucima postajao moje prokletstvo. Već sam tada nosio podzemlje u duši. Užasno sam se bojao da me ljudi nekako ne vide, ne sretnu, ne poznaju. A išao sam po raznim sumnjivim mestima.

     Jednom, prolazeći noću pored jedne kafanice, spazio sam kroz osvetljen prozor kako su se neka gospoda potukla takovima kraj bilijara, i kako su još jednog gospodina izbacili kroz prozor. Drugom prilikom to bi mi izgledalo vrlo ružno, ali tada je naišao takav trenutak da sam pozavideo tom izbačenom gospodinu, toliko mu zavideo, da sam čak ušao u kafanicu, u bilijarsku sobu. Velim, valjda ću se i ja potući, pa će i mene izbaciti kroz prozor.

     Nisam bio pijan, ali šta ćete - eto do takve histerije može čoveka da dovede čamotinja! Pokazalo se da nisam sposoban ni da iskačem kroz prozor, i otišao sam bez tuče. A čim sam ušao, od prvog koraka,sklonio me je s puta neki oficir.

     Stajao sam kraj bilijara i nehotice mu preprečio put; on je hteo da prođe i zato me je dohvatio za ramena i ćutke - bez upozorenja i objašnjenja - sklonio me sa toga mesta i prošao, u stvari me i ne opazivši. I batine bih mu oprostio, ali nikako nisam mogao da mu oprostim to što me je odgurnuo, a nije me ni primetio.

     Sam đavo zna šta bih sve dao za jednu pravu i istinsku svađu, pristojniju i, takoreći, književniju! Poneli se sa mnom kao sa muvom. Taj je oficir bio gorostas, a ja sam čovek mali i iscrpljen. Uostalom, svađa je bila u mojim rukama: trebalo je samo protiviti se i naravno da bi me izbacili kroz prozor. Ali ja sam se predomislio i više mi se svidelo da se sam... ozlojeđen, izgubim.

 

Currently reading

Vreme zivota i vreme smrti
Erih Marija Remark
Progress: 194/302 pages
All the Names
José Saramago, Margaret Jull Costa
Progress: 207/267 pages
The 120 Days of Sodom
Marquis de Sade
Progress: 113/394 pages
Atlas oblaka
David Mitchell
Progress: 292/545 pages
Zovem se Crveno
Orhan Pamuk, Ivan Panović
Progress: 51/524 pages